Bolna ispovest Suzane Jovanović o Sašinim poslednjim danima: "Davali su mu morfijum"

Suzana Jovanović u velikoj ispovesti osvrnula se na najteže trenutke u životu, poslednje dane svog supruga Saše Popovića.

Suzana je 1. marta 2025. godine izgubila svog životnog partnera, a bol u njenom srcu još ne jenjava. Ona se u svojoj velikoj ispovesti za domaće medije, osvrnula na najteže trenutke u životu.

Pevačica je do poslednjeg momenta bila uz voljenog čoveka, sa kojim je provela decenije zajedničkog života. U intervjuu Suzana je do detalja ispričala kako je izgledala njihova borba, ali i poslednji dani estradnog maga.

Foto: ATA Images

- Kada znate čoveka onakvog vedrog duha, radosti, koji isijava pozitivnom energijom, takav čovek da se razboli i da se odjednom onako promeni fizički i psihički, bolest je takva, nažalost, menja ljude i iznutra i spolja, ja nisam mogla da verujem - započela je Suzana svoju ispivest za Kurir televiziju sa knedlom u grlu i očima punih suza pa je nastavila:

Foto: ATAIMAGES

- U KBC Bežanijska kosa posle preloma noge saznajemo da je bolestan. Pošto noga neće da zaraste, odlazimo kod lekara, radimo rendgen koji ništa ne pokazuje i doktorka Marija Zdravković zahteva da se uradi skener. Uradimo skener i imaš šta da vidiš. Odjednom su se uskomešali doktori, između sebe nešto šu šu šu, ja vidim da nešto nije u redu, ali ni na kraj pameti mi nije da nešto tako mogu da nam kažu. Saleta smeštaju gore na odeljenje u bolničku sobu, ja ostajem u hodniku, ne daju mi da uđem.

Prema njenim rečima, tog trenutka je znala da nešto nije u redu. 

- Šest, sedam lekara unutra, ja ne znam šta je, ostala sam sa jednom doktorkom u hodniku i nju sam milion puta pitala zašto ja ne mogu da uđem unutra, šta se dešava iza zatvorenih vrata. Smirivala me je i govorila da će me pozvati. Sale mi je psole ispričao da su ga pitali da li možemo tvojoj Suzani da kažemo, a on im je rekao pa kome ćete reći ako ne mojoj Suzani. Pitali su ga da li ti to želiš, rekao je naravno, pozovite je, niste ni trebali da je stavite u hodnik da čeka nego odmah da bude ovde kada ste meni saopštavali.

Tada je Suzana ušla kod Saše u sobu.

Foto: ATA Images

- Pozvali su me doktori, ja ulazim unutra i saopštavaju da je karcinom, neuroendokrini karcinom želuca. Tog trenutka nas dvoje smo se samo pogledali i ja mislim da smo isto pomislili ovo nije normalno, da je to neistina, da je to laž, da je greška. Kad smo izašli iz sobe tražila sam da se ponovo uradi snimanje. Doktorka Marija je rekla da nema potrebe, da je skener sve očitao, da imaju doktora koji je sve video, sve se lepo i jasno vidi, da mogu da rade još pet puta, snimak će biti isti - ispričala je Suzana i dodala:

Foto: Foto: Miloš Rafailović

- To je bio najgori momenat u mom životu, kada ti se ceo svet sruši, i meni i njemu. To je prosto neverovatno da vam neko to kaže. Slušate priče svaki dan kako su ljudi bolesni. Ali kad to vi sami doživite, ja nisam htela odmah da prihvatim. Prvo smo se isplakali. Prvo je bilo stanje šoka, pa da mozak to sve procesuira. Onda je bilo plakanje, pa sam odjednom skočila i rekla: "Sale, borićemo se. Moramo da se borimo. Borićemo se nas dvoje. Ti si se barem borio ceo život i izborio si se za mnogo toga u životu. Izašao si kao pobednik. Izborićemo se i za ovo".

I onda je krenula borba. Saša Popović lečio se u Parizu na klinici gde je primao terapiju. Tamo je i preminuo. Suzana je otkrila kako su izgledali njegovi poslednji dani i kada su znali da je kraj.

- Bio je ponedeljak, jedva smo ušli u avion. On je već tada teško hodao. U Parizu, kad dođe pacijent u bolnicu, prvo urade analize. Uzme se krv, pa se gledaju parametri, kako stoje stvari. Odmah su videli da nije dobro. Onda su uradili analizu jetre, ne znam čega još iz krvi. Sandra, devojka koja je bila sa nama, koja perfektno govori francuski, stalno je bila sa lekarima u komunikaciji. Nju su pozvali bez mene, van one sobe. Ja sam spavala pored njega sve vreme, znači svake dve nedelje smo išli na terapiju i pored njega sam bila, pored njegovog bolničkog krevata na bukvalno metar, 50 santimetara, kreveti su nam bili jedan do drugog. I Sandru su pozvali doktori da joj to saopšte. Rekli su joj da mora da mi kaže, a onda nas dve zajedno njemu da kažemo da ništa više ne može da se učini. Ja sam bila u sobi dok je ona pričala sa njima - priča Suzana i nastavlja:

Foto: Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Nisam izlazila napolje i onda je Sandra pokušavala očima nekako da mi da znak da moram da izađem i da budem pred doktorima, da to i meni saopšte. Sale je od tog trenutka osetio sve, da se nešto dešava. I samo je držao mene za ruku: "Nemoj da ideš Sule, gde ćeš Sule sada? Gde si sad pošla? Zašto sad ideš iz sobe? Gde ideš sada? Ko te zove?". Nisam znala šta da kažem i onda sam rekla: "Sale, moram Aleksandru da okrenem, moram da vidim kući šta se dešava, da li je u redu sve, šta je s detetom, moram da pitam ove naše što rade kući, da li je sve u redu". To je bio izgovor samo da izađem.

Pevačica je objasnila da nije mogla da kaže Saši da više nema nade.

- Nekako sam se izvukla iz sobe i trenutak kada nas dve stojimo u hodniku ispred vrata, ispred bolničke sobe, i kad oni meni saopštavaju da ja kao supruga moram njemu da kažem da više ne mogu da mu daju terapiju, jer ako bi mu dali terapiju, to bi ga ubilo. A on dolazi onako sav ushićen i sav radostan da primi poslednju terapiju. Mislim, ne zna da je poslednja, nego da primi terapiju i da idemo kući. I ja kažem Sandri da ja ne mogu to da kažem. Ja to ne mogu da kažem. Ne znam kako ćemo i šta ćemo, neka dođu doktori i neka kažu. Ja ne mogu to da kažem, nema šanse. I ona meni kaže: "Suzana, ali moramo. Moramo, ti moraš i ja moram da mu saopštim, a onda će lekari samo da uđu i da potvrde šta je dalje, kakav je proces". Taj trenutak, da ti čoveku kažeš da je kraj, kao da sam i ja umrla iste sekunde. To je bilo za mene nemoguće. Ja kažem: "Sandra, ti moraš prva da počneš. Ti prva počni, a ja ću nekako da, ne znam da li ću uspeti bilo šta da kažem ili ćeš morati sama".

Foto: Printscreen You Tube

U tom trenutku Saša je bio svestan svega šta se dešava.

- I ona kreće i kaže: "Sale moj, nije vam dobro jetra. Uopšte vam nije dobro jetra". On ćuti onako, još je bio svestan. I razuman, još je mogao da nas čuje i da vidi, da priča. Ja ga držim za ruku. Isto to ponavljam za njom, kažem: "Nije ti dobro, ljubavi, jetra i svi parametri u krvi su se poremetili". Ali i dalje ne mogu da kažem onu reč da je kraj, jer mi smo došli tog ponedeljka u Pariz da primimo tu terapiju, pa da idemo kući. Samo da on dobije terapiju i da odmah krenemo, da jedva čekamo da sednemo u avion i da krenemo kući. I kad sam mu rekla: "Primićeš, ljubavi, neke vitamine, nešto će ti dati, ali terapiju ne mogu dati", držala sam ga za ruku. On sluša sve, a mislim da je već znao unapred i kaže: "Sule, znam, sve znam. Ovo je kraj". Bukvalno je on mene tešio u tim trenucima, a ne ja njega. Ja sam tu krenula da plačem. Nisam mogla da se zaustavim uopšte. Više nisam mogla da se obuzdam. Sve vreme mi je govorio: "Nemoj, Sule, da plačeš, moraš da budeš jaka. Moraš da budeš i zbog sebe i zbog dece jaka". Tog trenutka sam i ja umrla. To je nešto što čovek najgore može da doživi. Da gledate svog najvoljenijeg, oca svoje dece, muža, druga, supruga, koji se rastaje sa dušom i u tim trenucima pokazuje toliku hrabrost i toliku prisebnost da on meni kaže da ja moram da budem jaka i da ja ne plačem. Te njegove reči su me još više dotukle. On zna da ide gore, ali i dalje bira reči kako će da komunicira sa nama. To je nešto neverovatno. I to je bio strašan trenutak.

Poslednjih dana, kaže, Saša je primao morfijum kako bi izdržao bolove.

- Tada ulaze doktori i kažu da će mu dati te neke vitamine i morfijum protiv bolova, polako će mu davati neko sredstvo za spavanje. Da ne bi osetio, jer tih zadnja dva ili tri dana su nesnosni bolovi. To ne bi mogao niko da izdrži bez morfijuma i bez tih dodataka. Polako su mu dozirali kroz venu. I on je posle polako tonuo u san. Zadnja dva dana više nas nije ni čuo. Pitala sam doktora pre toga koliko mu je još ostalo. I doktor kaže, jedan, dva ili tri dana najviše.

Suzana je tada odlučila da pozove decu da dođu iz Beograda.

- Brzo sam morala da razmišljam, s obzirom da imam jako malo vremena, da dođu deca, da se oproste. Jer on nije više mogao ni da putuje, nije dolazilo u obzir da ga stavimo u avion pa da dođemo kući. Brzo sam pozvala decu i ove prijatelje što su bili. Sutradan su odmah stigli, to je bio utorak. Kad su ušli u sobu da se oproste, onda sve ponovo, njima sam saopštila. Kada sam njima morala da saopštim da tata odlazi. Iznova... Iznova ponavljajući tu reč.

Foto: ATAIMAGES

Ćerka Aleksandra je najgore podnela kada im je Suzana sve saopštila.

- Nju nismo mogli da smirimo. Danijel je nekako i podneo, plakao je, muškarac je. Nju smo na kraju morali da odvedemo u hotel, jer ona dok ga je gledala, dok onaj morfijum nije počeo da deluje i ono sredstvo za spavanje, on je non-stop tražio da ustane iz kreveta. Samo da ustane i da hoda, a nije smeo da ustaje više. Zabranili su doktori. Da se ne bi povredio, da ne bi pao. A tu sam ja bila sve vreme. Tako da smo Aleksandru odveli u hotel. Ostali smo da pored njega dežuramo moj sin Danijel i ja. Sve vreme smo... Ili ja sedim pored njega ili Danijel, na smenu. Danju, noću, danju, noću i taj treći dan, sećam se, ja sam samo uzela telefon, nešto pogledala, da li neku poruku, ne znam. I u tom trenutku, Danijel, koji je non-stop gledao u njega, kaže: "Mama, pa Sale više ne diše". Kad je to rekao, nekako, kad ste tu sa njim u istoj prostoriji, ali znate da i dalje diše pa mi je nekako, ako mogu da upotrebim tu reč, bilo malo lakše. Ali trenutak kad je rekao da ne diše više, ja sam samo jauknula. I rekla sam ne može biti. Skočila sam, zagrlila sam ga. I sad treba pozvati Aleksandru i reći joj to opet iznova. Ne znam kako smo preživeli to sve. Verujte mi da ne znam - završila je o svojoj najbolnijoj temi Suzana, koja je prošle godine saznala i da će postati baka.

BONUS VIDEO