"Poželela sam da crknu i jedni i drugi": Vedrana Rudan o životu u Hrvatskoj i borbi sa teškom bolešću

Književnica Vedrana Rudan, koja se suočava s teškom bolešću, ponovo je uzdrmala javnost tekstom koji ne ostavlja prostora ravnodušnosti.

U najnovijoj kolumni, objavljenoj na njenom blogu pod naslovom "Devojka u zagrljaju metastaza", Rudan bez zadrške piše o svakodnevici na onkološkom odeljenju, ali i o svetu izvan bolničkih zidova, koji, kako kaže, često deluje još bolesnije.

Nakon dijagnoze kancera koji je metastazirao na kosti, Vedrana je izjavila: "Bolest napreduje, ali život u Hrvatskoj je ionako nepodnošljiv".

Foto: ATAIMAGES

Celu kolumnu pod nazivom "Imamo mi i jednog Ivana" vam prenosimo u nastavku:

"Godinama razmišljam da li se oni torcidaši, armadaši, bebedeaši i ostali koji postoje samo da bi glasali za svoje sponzore i međusobno se mlatili mogu svesti pod zajednički imenitelj. Ko su te mase koje se dele na gospodare u odelima i sluge naoružane palicama, noževima i kantama fasadne boje? Ljudi nisu. Zveri nisu, na pamet su mi pali pacovi prežderani visokoradioaktivnim otpadom. Jedni keze zube u vlasti, drugi na ulici. Ovih dana, čitam, iz Hrvatske su otišli u Tuzlu da bi tamo, u prisustvu policije, grizli srpske "kolege". Sećam se da su jednom krenuli sa slinavim palicama u Grčku. Njihovi pacovski poslodavci rekli su da su to "naši momci". Prvi put sam poželela da crknu i jedni i drugi kada su zatvorili autoput Zagreb-Split. U jednom automobilu dečačić je bio priključen na kiseonik. Očajni roditelji gledali su svoje dete za koje nisu bili sigurni da li će živo stići u Split. Tada jeste.

Ne znam da li ste se ikada zapitali šta među otrovnim pacovčinama radi policija. Otkrila sam. Čuvaju ih da se ne izgrizu do smrti. Zato uvek ima samo "krvavih" pacova, nikada baš crknutih. Pa ipak, ne gubim nadu. Jednom ćemo ih pretvoriti u krvavu kašu - i iskežena čudovišta golih guzica i pacovčine u odelima i zaliti betonom. Zašto u to verujem? Jedne besane noći u rečkoj Klinici za tumore, na odeljenju intenzivne nege, upoznala sam Ivana Gračana. Momak ima 31 godinu, voli sport, ne ide na fudbalske utakmice. Trenutno radi kao diplomirani master sestrinstva. Da, to je njegova zvanična titula: diplomirani master sestrinstva. Ivana je oduvek zanimala medicina. Danas mu je draže što nije lekar jer ima bliži kontakt sa pacijentima. Sa verenicom otplaćuje tridesetogodišnji kredit, radi u smenama po dvanaest sati. I subotom i nedeljom, dnevne i noćne smene. Rad na onkologiji je posebno stresan, ali kaže da je osećaj da pomažeš ljudima u najvećoj patnji naročito inspirativan.

Foto: ATAIMAGES

Beskrajno mi je drago što sam jedne noći videla Ivana na delu. Tri ujutru. Opaka nesanica, prigušena svetla. Komšinica od koje me deli paravan sa nekim šapuće preko telefona. Ivana vidim prvi put u životu. Ovde se inače svi poznajemo. Češće smo ovde nego kod kuće. Nežno briše čelo vršnjaku u agoniji. Ne, nemate pojma koliko se mladih ljudi guši u raku. U sredini sobe zaječi mlada žena. Ivan joj prilazi i nežno joj menja pelenu. Žena neutešno plače:"Izvinite, Ivane, žao mi je". Ivan je hrabri: "Zato sam tu, sve će proći."

"Hoću li preživeti? Imam dvoje male dece, bojim se…", "Naravno da ćete preživeti, Vesna." Ivan ušuškava ženu. "Gospođo Rudan, budni ste, treba li vam nešto? Vode? Nešto za smirenje?" Osećam kako me hvata za ruku."Ništa, hvala." Tonem u san. Da li ste znali da Hrvatska nije samo zemlja pacova? Znate li da takva neće zauvek ostati? Oko nas žive i dobri, dobri, dobri ljudi. Oko nas ima mnogo Ivana.

BONUS VIDEO: