EKSKLUZIVNO! ŽIVOTNA ISPOVEST LJUBIVOJA RŠUMOVIĆA: Počivaću gde sam se rodio! Na Zlatiboru je moja rodna kuća, a iznad nje, na jednom kamenu UREZANO JE...

Ljubivoje Ršumović (81) obeležio je detinjstvo mnogih generacija. Zahvaljujući svojim pesmama, kao i milom osmehu i očima večitog dečaka, postao je jedan od najomiljenijih dečjih pisaca. U velikoj životnoj ispovesti za Hit Ršumović priča da zbog nemerljive ljubavi prema selu Ljubiš želi da počiva baš tamo gde je 1939. godine i rođen

- Ja zapravo nikada nisam otišao iz Ljubiša. Tamo je moja rodna kuća, a iznad nje, u kršu, na jednom kamenu urezano je slovo "Lj". To je mitološki znak moje pripadnosti. U Ljubišu sam rođen, u Ljubišu ću i vekovati. Tamo sam pored rodne kuće, koja je pripala bratu Milivoju, napravio još jednu kuću za moje pleme. Tamo odlazimo da se odmorimo, a i da ponešto radimo. Zlatibor i Ljubiš nosim u sebi i dovoljno mi je samo malo fine tišine da opet u mislima budem tamo - počinje priču za Hit slavni pisac, koji se u Beograd zbog studija doselio još pre šest decenija, ali rodni Zlatibor ne zaboravlja.

Detinjstvo mu je jedan od najlepših perioda. Kaže da te šume i zeleno prostranstvo ne može da zameni nijedna metropola.

- U selu se rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci. Često sam zbog te rečenice bio napadan od nekih gradskih ljubimaca, a tapšan po ramenu od nekih seoskih nostalgičara. Detinjstvo u selu bez puteva, bez struje, bez novina i knjiga, bez televizora i telefona nazivam srećnim detinjstvom. Umesto svega toga imali smo ogromnu količinu slobode i drugarstva, ne samo sa dečacima i devojčicama, ne samo sa rođacima i komšijama nego i sa drvećem, kamenjem, rekom, pećinama i zvezdama. Živeti u takvoj slobodi još od ranog detinjstva znači ceo život biti zaražen borbom za takvu slobodu, koja kad se osvoji, nije samo naša sloboda nego svih živih bića na Zlatiboru - objašnjava Ršumović.

Ljubiša kaže da mu je posebno drago što je u Ljubišu pre dve godine pokrenuo akademiju "Saradnici sunca", koja je namenjena mladim talentovanim pesnicima iz cele Srbije:

- Tamo smo pre dve godine mladim ljudima održali prve časove kreativnog pisanja, talentovanim za literarno stvaralaštvo! Ta akademija zaživela je i živeće kao jedan od programa Fondacije "Ršum", koju su ustoličili moji sinovi Branko, Mihailo i Vuk.
 

Majka ga uspavljivala Zmajevom pesmom

Ljubivoju i njegovom rođenom bratu Milivoju su još od malih nogu otac Mihailo i majka Milesa utkali ljubav prema poeziji:

Foto: HIT dodatak/informer

- Oni nisu bili samo naši roditelji nego Milivojevi i moji drugari, a mi njihovi saradnici. Kako smo rasli, tako smo dobijali zaduženja i poslove koje treba da uradimo. Bilo je to vreme roditeljskog poverenja i našeg napora da budemo ljudi rame uz rame sa njima! Majka nas je uspavljivala jednom pesmom Jovana Jovanovića Zmaja i to je neminovno bio začetak mog interesovanja za čitanje i pisanje. Jer fascinacija iz detinjstva ostaje za ceo život, baš kao što je fascinacija elektricitetom Nikole Tesle nastala dok se igrao sa svojom mačkom, milovao je po leđima i divio se svetlećim varnicama koje su izbijale iz mačje dlake. On se u detinjstvu odlučio da reši taj fenomen i tu tajnu. I uspeo je u tome.

Pesme je počeo da piše još dok je pohađao osnovnu školu. Jednu je posvetio Zlatiboru. Bio je to, zapravo, domaći zadatak učiteljice Milice. Tu pesmu je poslala u Beograd i posle nekoliko dana Ljubivoje je saznao da je dobio nagradu - pretplatu na "Pionirske novine" i jednu grafitnu olovku s gumicom na vrhu, koju mu je lično poslao Duško Radović.

- Tu se, zaista, ne može govoriti o sreći. Mislio sam da je sasvim normalno da učitelj pomaže svojim đacima da lepo pišu. Kad to nauče, onda mogu i da se oprobaju u pisanju pesama, priča i drama. Kad nam je učiteljica rekla da smislimo po jednu pesmu o Zlatiboru, najlepšoj planini, bilo mi je normalno da napišem: "Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato!" Moja najveća sreća bio je dolazak učiteljice Milice Vodević iz Beograda u zabačeno zlatiborsko selo, bez puta, bez struje, bez telefona, ali sa mnogo slobode. A ta sloboda je bila bogomdana za tu sreću, koju je donela učiteljica - priča Ljubivoje za Hit i nastavlja:

- Ona je dramatizovala pesmu Branka Ćopića "Deda, unuk i petogodišnji plan" i sa nama uradila predstavu za naše roditelje i omladinu. Bilo mi je normalno da jednu od uloga dodeli meni, i to glavnu. Bio sam taj Deda, koji se svađa sa državom, jer je staromodan, što znači - nazadan, ne dozvoljava unuku da ide sa drugom decom na ekskurzije. Ta predstava je bila potpuna novost za naše selo.

Šezdesetih godina prošlog veka Ljubivoje se seli u Beograd, gde se upisuje na Filološki fakultet:

- Težak je bio utisak da sam iz jednog ogromnog prostranstva došao u betonski i asfaltni zatvor, gde nema mojih drugara, potoka i zvezda na nebu, nema pesme izvika, nema trube koja se čuje svakog vetrovitog dana... Nema tih mističnih priča i devojačkog šalakanja sa nama dečacima, koji još nismo znali šta je ljubav. Ali s vremenom to se počelo ispravljati. Stekao sam nove drugare, mlade pesnike, na grupi komparativne književnosti Filološkog fakulteta. Tako se ljubav prema čitanju i pisanju, na najbolji način, obnovila i dobila nova krila. Dnevno sam pisao po 20 pesama!
Na studijama je upoznao i svoju najveću ljubav i buduću suprugu:

- Nataša je bila ponajlepša na našoj grupi jugo-svetske književnosti, tako da mi je bilo normalno da bude moja devojka. Moja samouverenost je tada bila ogromna, pa smo se već kao brucoši zavetovali da ćemo se venčati kad diplomiramo i da ćemo imati "tovar dece". Taj tovar dece se sveo na trojicu sinova, Bogu hvala, lepih na Natašu i samouverenih na mene.

Povod za pisanje prve pesme, koju je posvetio Nataši, bio je nesvakidašnji.

- Bila je to "Draganova pesma", kojom sam oterao jednog Dragana, koji joj je dosađivao udvaranjem i slanjem cveća njenoj tetki. Njena reakcija je bila reakcionarna - oterala ga je! - priča Ršum.

Ljubivoje sa suprugom Natašom, koja je preminula pre četiri godine, ima sinove Mihajla, Branka i Vuka. Oni su mu podarili četvoro unučadi - Aleksu, Marinu, Nadu i Vida, na koje je veoma ponosan.

- Aleksa sa 27 godina već piše scenarije za filmove i serije, Marina završava studije psihologije, a Vid i Nada pomažu nama starima da budemo srećni - priča naš proslavljeni književnik i dodaje:

Foto: HIT dodatak/informer

- Sinove smo uspavljivali stihovima: "Jednog zelenog dana, onog zelenog leta, kada je bela rada odlučila da cveta..." Sad snajke i oni uspavljuju svoju decu tom pesmom. Ponosan sam što širom sveta, u Americi, Kanadi, Nemačkoj, na Novom Zelandu, naši iseljenici mojim stihovima uče svoju decu da progovore srpski. Pre neki dan smo to isprobali u tročasovnom onlajn ćaskanju sa našim narodom koji je raseljen svuda po svetu, i sa mladim, najmlađim Srbima koji tamo žive.

Sudbinski susret

Ljubivoje priča da je Duško Radović imao veliki uticaj na njega. Bili su dobri prijatelji. Ršumović je za Hit opisao njihov prvi susret koji se desio kada je bio brucoš.

- Zanimljiv je taj susret. Krenuo sam u "Prosvetu" da tadašnjem uredniku te izdavačke kuće Stevi Raičkoviću dam jedan svoj rukopis pesama za objavljivanje. Nisam ga našao u Čika Ljubinoj ulici, a sekretarica mi je rekla da ga potražim u bašti hotela "Mažestik", tamo pije jutarnju kaficu i puši. Našao sam ga, bio mi je poznat sa fotografija. U tom trenutku sa njim je sedeo jedan ozbiljan čovek, visokog čela, namrgođen. Dok je Steva razgovarao sa mnom, taj čovek je uzeo moj rukopis i počeo da ga prelistava. Pitao me je da li bih pristao da ih objavi u jednoj radio emisiji za decu. "Ali, ja ne pišem za decu!", rekoh ljutito. "Ne znaš ti za koga pišeš!", reče mi Namrgođeni (Duško Radović. prim. aut.), a Steva nastavi: "Naravno, naravno, dozvoli, pristani... To znači da će svakog četvrtka na blagajni radija da kapne parica za džeparac brucošu." I tako je to počelo, Duško me je pripitomio, počeo sam da radim u redakciji za decu Radio Beograda. Njegova rečenica: "Ne znaš ti za koga pišeš" i danas mi zvoni u ušima, tako da sam s vremenom prestao da razmišljam za koga pišem, pa govorim istinu: "Pišem za sebe!" - priča Ljubivoje i dodaje da je pre Radio Beograda svoj prvi honorar dobio za jednu karikaturu u časopisu "Vesti":

- Tada sam živeo i školovao se u Užicu. Za te pare sam kupio jedne šimi cipele i jedan vuneni šal.

KOMPLETNU ISPOVEST PROČITAJTE U DANAŠNJEM HIT INFORMERU!

Foto: Informer