EKSKLUZIVNO! VANJA BULIĆ: Linčovali su me jer mi je TATA bio na GOLOM OTOKU! Mama je u šestom mesecu trudnoće morala na...

Novi Beograd je pedesetih godina prošlog veka bio kao ostrvo na pesku. Porodica koja je imala nekog svog na Golom otoku bila je kao ostrvo na tom ostrvu. Izbegavali su nas kao da smo gubavi. Kad nas sretnu, okretali su glavu. Moj otac Dušan Bulić bio je na Golom otoku i zbog toga smo bili obeleženi, započinje svoju životnu priču za Hit Vanja Bulić

Novinar, pisac i voditelj ni danas ne može da govori o tome a da mu glas ne zadrhti i oči ne zasuze. Njegova priča mogla bi da se pretoči u film, koji bi najviše podsećao na ostvarenje "Otac na službenom putu" Emira Kusturice. Ipak, ne sa tako tragičnim krajem, jer Vanja izgovara: "Bez obzira na sve, moje detinjstvo ne bih menjao ni za jedno drugo", a njegov otac sve do smrti 1984. ponavlja: "Greške su moguće..."

- Moja majka Bosiljka je bila sa Cetinja, a otac Dušan sa Durmitora. Iz Drugog svetskog rata je izašao kao oficir, major Jugoslovenske armije. Poslali su ga na službu u Štip i tamo su me začeli, a rođen sam u Kumanovu. Tamo su napravili moju sestru Branku, koja je rođena u Skoplju. Onda smo zajedno otišli u Vipavu u Sloveniju, odatle u Sarajevo, zatim u Beograd. Sve u prvih pet godina mog života. Krajem 1952. uhapsili su oca i odveli na Goli otok i ja sam zahvaljujući toj činjenici postao Beograđanin. Da nije bilo toga, verovatno bih kao dete vojnog lica lutao po bivšoj Jugi i završio na Dedinju družeći se sa sumnjivim momcima, odnosno generalskom decom - priseća se Bulić prvih godina svog života.

- Ćale je bio načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, uhapsili su ga ujutru na poslu, a potom su upali kod nas u stan. Sve su ispreturali i uništili. Imao je bogatu biblioteku, mnoga ruska dela, pa su i to iskoristili protiv njega! Verovali ili ne, osuđen je zato što je izjavio: "Pošten čovek ne može da kupi cigare, samo kulovi i zelenaši." Ma, sve je to bilo namešteno! Čak je i jedan naš dalji rođak svedočio protiv njega. Kad smo mama i ja otišli na Durmitor, prišao joj je da se izvini. Rekao joj je: "Boso, morao sam, ne zameri", a ona ga je pljunula pravo u lice! Tata je prvo bio na Banjici, a onda su slali ljude na Goli otok da bi pravili mesta za vojna lica Hrvatske i Slovenije, jer je po pravilu trebalo da bude isti broj njih, Srba, Crnogoraca... - priča čuveni novinar.Dušan Bulić proveo je godinu dana u zatvoru u kasarni na Banjici, a zatim tri i po na zloglasnom Golom otoku - mestu gde su završavali oni koji nisu bili po volji komunističkoj partiji. Oni koji su izgovorili pogrešnu reč, ili čitali pogrešne knjige.

Teško detinjstvo

Vanja je morao preko noći da odraste. Imao je samo pet i po godina, a brinuo je o mlađoj sestri i kući.

- Mama je bila šesti mesec trudnoće. Morala je odmah da počne da radi, pa je otišla na kiretažu. Meni je oko vrata okačila ključ od stana i zadužila me da čuvam sestru. Na papiru mi je pisala šta treba da kupim u radnji, da pokažem prodavcu... Stavljala mi je drva u kaljevu peć i ostavljala šibicu da založim - seća se autor kultnih "Bisera".

Emocije su mu pomešane. Detinjstvo pamti kao srećno i slobodno, a opet opterećeno odsustvom oca, koji mu je silno nedostajao.

Foto: HIT dodatak/informer

- Kad smo došli u Beograd, bilo je desetak paviljona, a toaleti su bili u dvorištu. Niko se sa nama nije družio jer mi je tata bio na Golom otoku. Imao sam detinjstvo Toma Sojera i Haklberija Fina. Bare, pecanje, bambusi, ali je sivi oblak uvek bio tu. Sa nama su se družili samo Martinovići, koji su živeli preko puta nas i isto su imali člana porodice na Golom otoku. Nedavno sam saznao da sam odrastao na konjskom mesu, jer je bilo najjeftinije. To su bile rage iz Drugog svetskog rata. Ipak, svoje detinjstvo ne bih menjao ni za čije, jer ne bih postao ovakav čovek.

Za to vreme, otac nije bio na "službenom putu", ali je nekoliko puta bio na "radnom zadatku", priseća se Bulić poseta Dušanu na Banjici:

- Klupe drvene, sedneš, dovedu ga, plačemo, a Branka viče: "To nije naš tata." On 20 kilograma mršaviji, u sivoj uniformi. Ponavlja: "Dobro je, dobro je." Jedne subote mi došli, a oni kažu da je na radnom zadatku. Kasnije sam shvatio da ga nisu izveli jer su ga prethodnog dana prebili, pa da ga ne vidimo izubijanog. To se ponavljalo. Potom su ga poslali u Hrvatsku.

Kada je imao devet godina, majka Bosiljka, sestra Branka i on su se uputili na Goli otok. Pamti svaki trenutak tog putovanja ka mestu koje ga je podsećalo na grobnicu.

- Iz Crne Gore smo otišli za Dubrovnik, odatle brodom do Novog Vinodola. Sećam se da smo se smrzli, jer mama nije imala para, pa smo uzeli najjeftinije karte i bili na palubi, dok su nas talasi ljuljali i vetar šibao. Potom nas je mali čamac prevezao na Goli otok. Bili smo u nekoj kamenoj kućici, podsećala me je na staru Njegoševu grobnicu. Imali smo samo pola sata s njim, ništa nismo smeli da mu donesemo od namirnica. Pre toga sam na poklon dobio knjigu "Čarobna riblja kost" Čarlsa Dikensa. Riblja kost je bila naslikana preko cele strane, a verovalo se da treba da je protrljaš kao Aladinovu lampu, pa ti se ostvare želje. Svako veče pred spavanje sam je trljao i želeo da vidim tatu. Pokazao sam je ocu tokom posete, a on me je pomazio po glavi. Kad smo se vraćali s Golog otoka, stiskao sam je u naručju, ali mi je nekako ispala u vodu. Kao danas se sećam kako se leluja na talasima i odlazi moja "Čarobna kost" na dno mora - opsuje Vanja scenu od pre šezdesetak godina.

Najstariji Bulić stigao je kući jednog 29. novembra, pred zoru, sa drvenim sandukom. Onda kada je Aleksandar Ranković priznao da je 50 odsto tamošnjih zatvorenika robijalo bez ikakvog razloga.

- Danima nije izlazio iz kuće. Sećam se da je brzo posle toga umro Moša Pijade, kog je znao iz rata. Plakao je kao kiša! Kasnije sam ga pitao: "Pa dobro, ćale, gde baš tebe? Gde baš vas najbolje da pošalju tamo?" On na to odgovara: "Greške su bile moguće." Ništa nije zamerao onima koji su mu to uradili. On je poslednja generacija koja je umrla sa idealima i bila dosledna. Bio je iskreni komunista. Umro je verujući u partiju, komunizam i Tita. Spalio je sve knjige, osim Titovih. I ja ih čuvam kao uspomenu na njega - priča Vanja i dodaje da Dušan nije voleo da govori o onome što je preživeo:

- Mom najstarijem sinu je rekao: "Ne smem da pričam onom tvom ludom ocu, počeće da piše." Plašio se! Taj strah nije bio samo od onih koji su ih odveli tamo, već i zbog lične sramote. Dovodili su ih u takva psihička stanja da nisu znali šta rade jedni drugima. Živeli su u barakama i svaki dan je neko morao pet-šest puta dnevno da prođe između njih, a oni da ga udare. U "Biserima" su mi pričali: "Po jačini udarca sam znao ko mi je prijatelj..."

 

KOMPLETNU ISPOVEST PROČITAJTE U INFORMEROVOM IZDANJU HIT MAGAZINA

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

Nina

pre 3 godine

Kako sam ga mrzela kad sam videla interview jede osobe pa o tom komunizmu kao da on pojma nije ima o tome i nacin nakoji je pitao. A nisam znala da je verovatno vise znao nego ja. Njegov otac je ipak srecan jer je bio kratko i dosao nazad samo sa strahom a nas prijatelj nista nije ni znao. Bio je profesor na fakultetu a posle zatvora, pricao je kao dete i to samo o vremenu i kako ste. Niko nije znao ni gde je bio a kamoli da ga poseti. Po dolasku kuci nije dugo ziveo. Drugi su mi pricali kroz sta su oni prolazili a sto je bilo najgroznije je da su dovodili lekare kucama da ociste supruge ako su bile trudne. Na stolu u kuci su to radili. Jedna uciteljica se razvela od muza samo da je ostave na miru i da moze da radi. Kad joj se muz vratio vratio se kod nje, vratio se svojoj kuci a ona ga je uvek cekala. O tome svemu bi trebalo da se snimi film jer mladi ne znaju sa to. Samo gospodin kaze da su i Hrvati bili ni Golom Otoku. To je bila retkost, velika retkost a i oni sto su bili samo su prisluskivali sta se govori i prijavljivali. Zato sam ubedjena da su samo izigravali zatvorenike.

0 0 Odgovori

nemanjicbgd

pre 3 godine

E, jadan ti, bas mi te je zao. Tezak si ti ljigavac.

3 0 Odgovori

Baki

pre 3 godine

Matori ćopavac je bio najveći srbomrzac u toj Jugoslaviji a mi ga držimo u muzeju umesto da ga izbacimo na neku livadu da mu se ne zna gde mu je raka . Svi Srbi koji su mu smetali ili ih je pobio ili su imali čudne nesreće a ustašama koljačima posle rata pomogao im je da se sklone u svetu. Sve vreme hajka je bila na Četnike dok ustaše niko nije smeo da takbe . Svim PRAVOSLAVCIMA je bilo zabranjeno da idu u crkvu dok su izmišljeni muslimani i katolici išli slobodno .

0 0 Odgovori

Teodora Lektora

pre 3 godine

Gosp. Bulić sigurno zna, novinar je tolike godine, a i pisac, da se i javnoj upotrebi ne kaže tata nego otac, i ne mama nego majka. Izrazi tata, mama, seka, bata, deka i baka su izlivi tepanja za intimnu, dakle unutarporodičnu upotrebu. To nije hir ovog ili onog čoveka, nego stilistika srpskog književnog jezika tako nalaže ozbiljnom piscu.

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari