SADA NEBU I ANĐELIMA ZAVIDIM NA TEBI! Potresan govor Borisovog kuma, Nebojše Dugalića: Sve mislim banućeš odnekud...

Na komemoraciji legendarnom glumcu Borisu Komneniću obratio se njegov kum, glumac Nebojša Dugalić.

Održao je govor u kojem je istakao da će mu kum sa kojim proveo nekoliko decenija u druženju i poslu veoma nedostajati.

- Kumu Borisu Komneniću. Najdraži moj kume, najnežniji moji lirski ciniče. Uvek mi se činilo kako posmrtno ćutanje preživelih uvek nepogrešivo žive na umrlog. A reči izrečene o njemu po pravilu, one kažu premalo ili previše. Ili se samo izriču zato što se nema snage ništa reći… Bojim se da u ovom trenutku niko ne ume da zamukne dovoljno tiho, niti da izusti ništa dovoljno da zaliči na tebe, moj dragi kume. I na to koliko te volimo i koliko nam značiš. A kada bi bilo ko od nas bio to u stanju, a znam da nije. Kako govoriti i ćutati o smrti onoga koji nas se čitav život učio kako se umire od smeha. Sve verujem da ćeš nam koliko već sutra svima poslati poruku, trijumfalno zadovoljan kako si izlažirao sopstvenu komemoraciju, a kao razlog za svoj ne dolazak na isto navodiš neki od svojih remek izgovora. Imao sam sinhrono plivanje, počeo mi je „fašen vik“, trka na štiklama i slično. Sve mislim banućeš od nekud i pitati „ljudi gde ćete za novaka?“ ili da ćeš izaći na scenu i zahvaliti se na sahrani o državnom trošku. Kao i na mogućnosti da u Aleji zaslužnih građana sa viđenijim pokojnicima vodiš pametne razgovore. Zato učini nam svima banim na od nekud da se smrtno naljutimo na tebe zašto si se sa nama ovoliko neslano našalio? Govoriti ili ćutati o tebi sada, znači birati između nepodnošljivog i nemogućeg. A sve kada bi smo sasvim zaćutali, iz nas bi samo govorilo sve šta si nam bio, a pogotovo ono što nismo sa tobom stigli da ispričamo… Mnogo toga si mi ostao dužan, zajedničku kafu u Puli sa Džojisom, zajedničko lutanje Volgom po Rusiji, da radimo Manov „Čarobni breg“, Dostojevskog... Da zamišljamo kakva je bila smrt, Tana od Kodora, kada mi ništa u životu nije tako stajalo, kako se sa životom rastao. Da se pitamo kako su indijanske poglavice znale kada je dobar čas za umiranje, da zajedno prohodamo Jerusalimom i još mnogo toga. Iako znam da ću pred ova pitanja od sada morati bez tebe, moram ti reći da će to biti moja jedina pitanja. Zbog svega onoga što smo jedan drugom ostali dužini praštaj mi ovo nemušto i mucanje u snalaženju da posmrtno slovo o tebi preživi… U vremenu provedenom zajedno nisam znao da li da se radujem svemu što smo jedan drugom rekli ili zbog slutnje što bi u nama tek da se kaže. Uvek si mi ličio na drvo, kome su od obilje roda polomljene grane, jer je malo onih koji beru ili imaju nepca za ukus tvojih plodova… Imao sam utisak da smo svi mi u tvoju blizinu na veresiju ušli i da ćemo morati tek da zaslužujemo to što si nam u ovom vremenu darovao. Kume moj dragi, bila je takva radost biti tvoj kum. Hoću da verujem da si se samo odmetnuo ili otisnuo, kako bi verovatno voleo da nazoveš svoj odlazak. Tako sada nebu i angelima zavidim na tebi. Neka te molitve naše pratei neka ti je sretno odredište. U zagrljaj Hristov u radost prispeo, a višnji ti se Jerusalim u vekove radovao.