FAMILIJA MI JE STRADALA U JASENOVCU! Ovako je Ivan Klajn otkrio veliku tragediju svoje porodice: Otac nikada nije isričao šta se tačno dogodilo!

Filolog , istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti Ivan Klajn preminuo je juče u 85. godini

Profesor Ivan Klajn rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Huga i Stane. Po ocu je hrvatsko-jevrejskog etničkog porekla. Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Univerziteta u Beogradu (1961. godine). Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika.

Osim romanistike, područje Klajnovog rada je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika. Klajnova najznačajnija dela su: Uticaji engleskog jezika u italijanskom (Beograd, 1971; italijansko izdanje: Influssi inglesi nella lingua italiana — Firenca, 1972), Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku (I—II; Beograd, 2002—2003), Italijansko-srpski rečnik (prvo izdanje: Beograd, 1996; peto izdanje: Beograd, 2011). Rečnik jezičkih nedoumica najčešće je štampana knjiga koju potpisuje Klajn (prvo izdanje: Kako se kaže: rečnik jezičkih nedoumica — Beograd, 1981). Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1997, a za redovnog 2003. godine.

Bio je u braku Aleksandrom, profesorkom italijanskog jezika.

O svom poreklu

– Moj otac je Hugo Klajn je rodom iz jevrejske porodice koja je generacijama živela u Vukovaru. Doktorirao je medicinu u Beču gde je slušao Frojdova predavanja i prvi se bavio psihoanalizom u Kraljevini Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata. On je na jednoj od ondašnjih gradskih zabava upoznao lepu devojku Stanu iz poznate beogradske trgovačke porodice Đurić. Moj deda Mihajlo Đurić je bio predsednik Trgovačke komore i pratio ga je glas časnog i vrednog čoveka u beogradskoj čaršiji. Hugo se oženio Stanom i njihovu apsolutnu porodičnu sreću upotpunilo je moje rođenje 1937. godine. Imali smo kuću u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, i potpuno zadivljen gledao sam tramvaje kako se klate pored Kalemegdana niz beogradsku kaldrmu. Nisu mogli da me odvoje od prozora jer sam čekao da tramvaj prođe i skakao od sreće kada bih čuo taj električni zvuk. Porodična idila nije dugo potrajala jer nam je rat stigao bukvalno ispred kuće.

Foto: Printscreen

O precima koji stradali u Jasenovcu

– Posle rata smo dobili stan u Gospodar Jevremovoj ulici gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal jer automobila nije ni bilo. Prošao bi možda jedan u sat vremena. Stative golova su bile cigle, i od jutra do mraka smo driblali i hvatali voleje bez prestanka. Zlatni momenti mog detinjstva, jer je moj otac vrlo brzo bio delegiran od novih vlasti da bude reditelj u Narodnom pozorištu, pa sam prisustvovao stvaranju mnogih predstava i bio opčinjen teatarskom magijom. Bilo je to vreme nade i optimizma i nikada sa svojim ocem nisam pričao o tragediji koje je zadesila našu familiju. Moje tetke a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome. Zaticao sam ga kako sam gleda u fotografije na kojima je bio zajedno sa sestrama, ali mi nikada tačno nije ispričao šta se zapravo dogodilo. Sve dok mi neki čovek iz Vukovara skoro tri decenije posle rata nije poslao dokumentaciju o stradanju moje familije u Jasenovcu. I danas me tuga obuzme kada pomislim kako su nedužni ljudi gubili živote u nacističkim logorima.

O supruzi i starosti

– Moju suprugu Aleksandru sam upoznao kada je bila studentkinja italijanskog jezika na Filološkom fakultetu. Proživeli smo uzbudljiv i sadržajan život. Imamo sina. Aleksandra i ja nismo baš najboljeg zdravlja, ali lakše nam je jer smo zajedno. Danas se sećam jednog razgovora sa Krležom u kojem mi je star u zanemoćao govorio da starost ume da bude mnogo teža nego što to mlad čovek ikada može da zamisli. Sada potpuno razumem šta je hteo da mi kaže.