"Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske": Govor legendarnog Čkalje na koji niko nije ostao ravnodušan

Sudbina je htela da se jedan od najvećih komičara bivše Jugoslavije rodi baš 1. aprila, na Dan šale, a umre 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Miodrag Petrović Čkalja bio je srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji cele bivše Jugoslavije.

Bio je Jordan u “Servisnoj stanici”, Jare u “Kamiondžijama”, Firga u “Vrućem vetru”, Jovanča Micić u “Putu oko sveta”… i uvek su tu bile hiljade i hiljade gledalaca koje su se smejale njegovim šalama i gegovima zauvek upisavši ga na listu najvoljenijih umetnika sa ovih prostora.

Ipak, u moru komičnih uloga često se desi da ljudi zaborave da je reč bila o, pre svega, neverovatno talentovanom glumcu koji je mogao da iznese svaku rolu – komičnu, kao i tragičnu.

Još jedan monolog velikog Čkalje boli Srbiju sve do danas. Pred kraj života, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, a kolege ga zaboravljaju, osmeh komičara postao je gorak.

Kada je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, u govoru se osvrnuo na svoj život, na siromaštvo u kom provodi dane, a jedan rečenica naročito boli.

– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde. Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – rekao je glumac na dodeli 2002.

Miodrag Petrović Čkalja umro je 20. oktobra 2003. godine. Siromašan, ali samo materijalno.