U SRBIJI MISLILI DA JE LUD, ENGLEZI MU UZELI MILIONE! Filmska priča Srbina koji je izmislio mašinicu za šišanje!

Mašinicu za šišanje dans možemo smatrati nezamenjivom, međutim, da li ste se ikada zapitali odakle potiče ideja da se ona napravi?

 

Nikola Bizumić je ime našeg pronalazača koji je prvi izumeo ručnu mašinicu za šišanje, popularnu nularicu.

Rođen je u fruškogorskom selu Neradinu, u siromašnoj porodici, a berberski zanat učio je u Irigu i Rumi. Šišajući mušterije makazama, došao je na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbersku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom šišanja. Кod svog majstora nije naišao na razumevanje, pa ga je napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Ni tu nije uspeo da pribavi 100 forinti da bi napravio i patentirao svoju zamisao.

Zbog toga rešava da sreću potraži daleko od svoje zemlje

Gotovo praznog novčanika napustio je zavičaj 1855. godine i otišao u London gde je našao finansijere za svoj izum koji je ubrzo počeo da se proizvodi i izvozi. Za samo deset godina cela Evropa šišala se njome. Počeo je izizetno da se bogati. Dobio je i plemićku titulu ser, koju dodeljuje engleski kralj. A, da bi se lakše i više probio u svetu biznisa, uzeo je tipično englesko ime – Džon Smit. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek. Nakon smrti njegova imovina procenjena je na 22 miliona funti sterlinga, što je posle II sv. rata bilo veće od bužeta tadašnje srpske države.

Bizumić se nije ženio i nije imao potomke. Svoje ogromno bogatstvo u testamentu je ostavio rođacima do devetog kolena. Ali, pitanje nasleđa ostalo je sve do danas nerazjašnjeno. Niko od naslednika nije dobio taj novac. Prema nekim podacima, Moša Pijade i Petar Кarađorđević, pokušali su da naslednicima omoguće da dođu do nasledstva, ali bez uspeha. U rodnom selu Nikole Bizumića danas čak postoji priča da Englezi neće da daju novac naslednicima, jer bi u tom slučaju britanska banka bankrotirala (s obzirom da je u pitanju suma od nekoliko stotina miliona funti).

 

 

Zavera Engleza

Postoji još jedna nova tvrdnja lokalnog sveštenika, prezvitera Georgija Zeljajića Sredanova, koja ide u prilog tezi o engleskoj zaveri. On navodno tvrdi da u starim crkvenim knjigama, u kojima su upisani svi novorođeni Neredinci, nema Bizumića koji su rođeni u 19. veku:

"Pazite, svi su upisani, ali ne i Bizumići. Ako pažljivije pogledate, videćete da su neke strane pocepane. Pretpostavljam da su upravo na njima bili upisani novorođeni Bizumići. Кo je, kada, i zašto to uradio, ne mogu da znam. Ali ako dozvolimo sebi da to tumačimo kroz teoriju zavere, lako možemo zaključiti da su Englezi došli čak ovde i iscepali strane kako bi uništili jedini dokaz o mogućim naslednicima. Ne kažem da je to istina, ali je to jedan od mogućih scenarija. Na kraju, zašto bi neko cepao strane iz crkvenih knjiga?!"

Prema tvrdnjama jedne od naslednica, Nikola je kršten u manastiru Grgeteg i zaista je list njegove krštenice odande iscepan. Prema njenom mišljenju, verovatno su naslednici pokušavali da se domognu bogatstva, pa na taj način uništili trag o samom Bizumićevom rođenju. Moša Pijade je tokom rata bio u zatvoru u Sr. Mitrovici sa izvesnim Bizumićem i čuo tu priču, pa je nakon rata 1956. išao u zvaničnu posetu u London i tamo razgovarao, između ostalog, i o ovoj temi. Na povratku je, ne vrativši se u zemlju, preminuo u Parizu.

 

 

Dva puta je u Irig stizalo pismo iz Engleske i oba puta vraćano nazad

Po engleskim zakonima pravo nasleđa ne zastareva nikad, a po našim samo do šestog kolena. Niko nikad nije pronašao testament N. Bizumića. Nije se ženio. Imao je brata koji je ostao u Neradinu i rođenu sestru koja se udala u Dobrince za Radojeviće. Čak ni u dobrinačkim crkvenim knjigama ne postoji, tj. iscepljen je taj venčani list. Кažu da mu je pripadao ceo londonski City i nekoliko velelpnih zgrada. Кažu da je iz Engleske u Irig dva puta stizalo pismo da se traže naslednici Nikole Bizumića, ali je oba puta vraćeno sa odgovorom da je nepoznata adresa. Ovu priču su u feljtonima, u nastavcima, objavljivale Večernje Novosti još 1958. godine.

Dušan Marković, po rečima meštana najobrazovaniji čovek u selu, priča da je posle Drugog svetskog rata u Srbiji bilo pokušaja da se bogatstvo vrati naslednicima, ali bez uspeha:  "Šteta je što su ga ovde kod nas smatrali čudakom i nisu hteli da patentiraju njegov izum, a ni posle smrti nisu ozbiljno shvatili šta je on uradio. Englezi su odmah prepoznali moguću korist od njegove mašinice, što su i ostvarili. Smatram da bi u priči o njegovom izumu moglo da se ode i korak dalje, jer su na osnovu njegove mašinice za šišanje kasnije napravljeni dodaci za kombajne, kosilice koji rade na istom principu…"

 

 

Ima li Srbija pravo, posle svega, na bogatstvo ovog čoveka?

U Neradinu ostaje od davnina spevana pesma: Prod’o Sava volove i ovce, pa ide u London po novce. Ostaje i veliko čuđenje što niko "iz vrha" nije uradio ništa po pitanju toga da se novac vrati vlasnicima. Veliki deo tog novca, svakako bi dobro došao da se uloži u našu zemlju.

Priča je filmska i bez svršetka. Nadamo se da će naslednicima pripasti deo koji je želeo da im ostavi ovaj slavni pronalazač i da od svega neće ostati samo priča i sećanje na ovog Sremca.

Treba da budemo neizmerno ponosni na ovog genijalnog izumitelja i dobrog čoveka, jer se ipak rešio da bogatstvo ostavi potomcima u Srbiji, iako njegov patent, ni njega, nisu poštovali u našoj zemlji. Možda jednoga dana i naučimo da poštujemo i prepoznajemo naše talente.