BIO JE VOLJEN, A IMAO JE DVE LJUBAVI! JEDNA MU JE BILA PORDŠKA DO KRAJA ŽIVOTA - Đorđa Marijanovića nema ko nije voleo

Pevač Đorđe Marjanović preminuo je u 89. godini, a u toku svoje karijere voleo je dve žene, a jedna mu je bila podrška do kraja života

U Radio Beogradu Đorđe je sreo lepu službenicu, prodornog glasa – Zlatu Rakić koja mu je rekla da potpiše ugovor kako bi dobio honorar. Postali su prijatelji, a 1959-e se i venčali. Najpre ga je odbila, ali nije odolela njegovoj upornosti. Ona je znatno uticala na njegovu karijeru. Đorđe to priznaje, uz napomenu da je ona u njemu prepoznala talenat. Rekao je da uprkos tome sto mu je žena radila u Radio Beogradu napredovanje nije bilo lako kao i da je primljen na audijiciji tek nakon saradnje sa operskim pevačem D. Pivničkim. I on je u njemu video veliki talenat. Pričalo se kako Zlata može sve da uradi u Radio Beogradu i da će proslaviti Đorđa. Ona mu je pomagala da svoj talenat iznese ali ne na neki neprimeren način. Zlata je sama izjavila da Đorđe ima talenat i magičnu moć da privuče publiku i da niko ne bi mogao nametnuti publici nekoga ko tako nešto ne poseduje u sebi. Đorđe je protiv toga da se previše iskreno govori o svojoj intimi jer često bude pogrešno shvaćena.

U Rusiji 1965. sreće Eli Nikolajevnu, ženu svog života sa kojom se ženi. Njihova ljubav, kako to obično biva sa popularnim ličnostima, bila je predmet javnog preispitivanja… ali Đorđe se nikada nije pokajao. Rodila mu je troje dece, bila verni i brižni zivotni saputnik. Brinula je o deci, bila stub porodice u kojoj je živela samo uzajamna ljubav i razumevanje.

Foto: Printscreen You Tube

Pevajući svoju pesmu “Mene nema ko da žali” na koncertu u Melburnu 1990. doživeoje moždani udar. Usledila je borba lekara za njegov život, supruga je odmah došla da bude kraj njega. Preživeo je, ali su posledice bile teške. Ostao je bez glasa, nemoćno je sedeo u kolicima. Zahvaljujući doktorima i njegovoj porodici počeo je da se bori. Radujući se svojoj tek rođenoj unuci koju su mu neprekidno donosili i stavljali u krilo u njemu je probuđena želja za životom.

Uložio je veliki trud da prohoda, glas nije uspeo da povrati u potpunosti… Vremenom će tečnije pevati nego li pričati. Ni tako teška bolest nije uspela da mu oduzme makar i skromnu mogućnost za povratak na scenu. Ništa više nije bilo kao pre, njegova sreća je njegova porodica, njegovi Đokovci, njegova sećanja i scena na kojoj se samo povremeno pojavljivao – drugačiji ali sa nezaboravnim šarmom vrsnog umetnika koji uvek izaziva euforiju publike.