"Ustaše su me trovale, jedva sam se spasla": Ovako je Olivera Katarina govorila za Informer u velikoj ispovesti

Glumica i pevačica Olivera Katarina preminula je juče u 87. godini, a pre pet godina je u velikoj životnoj ispovesti za Informer ispričala detalje svog burnog života.

Olivera Petrović, poznatija kao Olivera Katarina, je u toj ispovesti posle više od 40 godina ćutanja odlučila da otkrije veliku tajnu.

Čuvena glumica i pevačica je u velikoj životnoj ispovesti za Informer rekla da su je ustaše trovale na brodu kojim je plovila duž Crnogorskog primorja. Oliveri je život više puta bio ugrožen, ali je te 1979. godine jedva izvukla živu glavu.

- Tog leta nakon razornog zemljotresa u Crnoj Gori plovila sam duž jadranske obale brodom koji je pristajao u raznim mestima gde sam održavala koncerte. Bila je to mini-turneja od sedam dana. Posadu na brodu su činili Hrvati. Nakon svakog obroka koji sam pojela nisam se osećala dobro i znala sam da mi nešto stavljaju u hranu. Shvatila sam da nešto nije u redu i da me ustaše truju! U tim trenucima sam bila preplašena, nisam znala šta da radim - počela je priču Olivera tada za Informer.

Ona objašnjava da je pravi horor počeo kad joj je posada otkrila svoje podle namere.

- Sećam se da me je jedan od kuvara uhvatio za ruku, odvukao na pramac broda i rekao mi da su ulovili veliku zverku. Ta zverka sam bila ja! Istog momenta mi se sledila krv u žilama. Čak i sada mi je neprijatno da se sećam toga...

Foto: S. K.

Olivera kaže da je u tim trenucima morala da ostane pribrana kako bi se spasla.

- Spazili su me neki ljudi i odmah su me odveli u vojnu bolnicu u Herceg Novom. Provela sam tamo nekoliko sati. U međuvremenu su javili mom suprugu Miladinu Šakiću šta mi se dešava. On je odmah avionom iz Beograda došao u Crnu Goru i vratio me u Srbiju.

Olivera ni dan-danas ne zna zbog čega su joj ti ljudi želeli zlo, ali zna da je od početka karijere mnogima smetala.

- Mnogima sam bila trn u oku. Sada kada sve to analiziram, shvatam da se na Srbiju tada gledalo popreko... Mrzeli su me jer sam Srpkinja, još i udata za političara koji je tada bio potpredsednik grada Beograda. Neko iz mraka je hteo da prekine moju karijeru, bilo je to veoma teško vreme za mene...

Slavna pevačica i glumica ističe da nisu svi Hrvati zli i da su na brodu bili pojedinci koji su hteli da joj naude.

- U Hrvatskoj mi je svaki koncert bio prepun. Tamo sam 1975. godine održala nezaboravan koncert u velikoj sportskoj dvorani. Taj narod je pokazivao ljubav prema meni. Hrvati su me baš voleli. Samo su me pojedinci mrzeli. Znate kako kažu: "U svakom žitu ima kukolja".

Opsednuti Nemac

Na trenutak smo prekinuli ružna sećanja i zamolili Oliveru da se priseti detinjstva u Beogradu, u kojem je i rođena 1940. godine.

- Odrasla sam u Pop Lukinoj ulici. Ulice tada nisu bile ugrožene automobilima i gužvom kao danas, pa smo bezbrižno i bezbedno igrali žmurke i šuge - ispričala je glumica.

Olivera je jedinica. Uz majku Katarinu i oca Budimira Petrovića imala je skromno, ali srećno detinjstvo.

- Mama je bila domaćica, a otac kapetan rečnog broda na Dunavu. Blizu našeg stana je bilo pristanište, tako da ocu posao nije bio daleko. Imao je skromna primanja, pa nismo živeli raskošno. Majka je bila veoma dobra domaćica, znala je ni od čega da napravi dobro jelo, kao i svaka Sremica. Mnoge moje drugarice su dolazile da ručaju kod nas. Jedna od njih bila je i Stanislava Pešić, s kojom sam išla u školu. Volela je čorbice moje majke. Često joj se poveravala više nego svojim roditeljima jer je Katarina bila puna razumevanja i topline. Prava srpska majka. Zato su je svi voleli.

Olivera je pohađala osnovnu školu "Kralj Petar Prvi", a zatim je upisala Petu beogradsku gimnaziju, u kojoj su prvi put primetili njen čaroban glas.

- Bila sam dobar đak, ali nikad nisam imala sve petice. Matematika mi je išla najlošije. Volela sam srpski, filozofiju i strane jezike. Uporedo s osnovnom školom pet godina sam trenirala balet kod ruskinje Sofije Velikove. Odmalena sam pokazivala ljubav prema umetnosti, pevanju i glumi. Zbog tog talenta uvek sam učestvovala na svim školskim priredbama u srednjoj školi, a na malim odmorima su drugari voleli da se okupljaju oko mene i slušaju me kako pevam.

Baš tokom tih srednjoškolskih dana Oliveri se dogodila prva prava velika ljubav.

FDU je upisala u klasi profesorke Ognjenke Milićević. Njeni klasići su kasnije napravili velike karijere.

- Sa mnom su išli Stanislava Pešić, Branka Zorić, Dušan Golumbovski, Milena Dravić i Stanislava Pešić. Milena je ubrzo napustila klasu jer je već počela da dobija uloge na filmu. I meni su se otvorile karte, pa sam na drugoj godini studija dobila stalni angažman u Narodnom pozorištu u predstavi "Koštana". Zbog toga sam napustila fakultet. To je bila velika stvar, jer retko kome je tako nešto moglo da pođe za rukom sa samo 21 godinom.

Olivera je tada upoznala pozorišnog kritičara Vuka Vuča, koji joj vrlo brzo postao prvi suprug.

- Posle premijere "Koštane" osvanuo je njegov malo zloban tekst, u kojem je napisao da sam "milolika priučena balerina". Ta rečenica mi je zujala u ušima i zaklela sam se da ću ga ošamariti kad ga vidim. Posle nekoliko dana srela sam ga u Klubu književnika, skočila sam kao oparena, prišla mu i opalila mu žestok šamar. Nisam znala da je Vuk već tada bio zaljubljen u mene... Baš te večeri kada sam ga ošamarila on me je i zaprosio. Zbog toga je izbio veliki skandal u Beogradu i pisalo se kako je jedan strogi kritičar zaprosio glumicu. Proveli smo svega dve godine u braku i razišli se.

Ubrzo nakon toga, 1964. godine Olivera snima svoj prvi film "Dobra kob". Usledile su uloge u ostvarenjima "Put oko sveta", "Sigurno je sigurno", "Ponoćni gost", "Vojnik", "Roj"... Potom uplovljava u vezu sa tadašnjim direktorom "Avala filma" Ratkom Draževićem.

- Bili smo zajedno šest godina. To je stvarno bila ljubav. Sve najlepše me seća na njega. Bio je divan, veoma pažljiv i nežan prema meni. Osećala sam se zaštićeno pored njega. Nismo se venčali, ali smo živeli kao u braku - priča Olivera i objašnjava da nije mogla da se odbrani od brojnih udvarača čak i kada je imala muža ili partnera:

- Sećam se jednog nemačkog reditelja koji je bio opsednut mnome. Toliko je bio zaljubljen da me je pratio po celoj Evropi. Čim se u novinama objavi gde nastupam, on sedne u avion i dođe na moj koncert. Posle dužeg vremena je shvatio da mi se ne sviđa i da sam u srećnoj vezi sa Ratkom i odustao je.

Voleo je i Salvador Dali

Proboj na muzičku scenu počela je 1966. godine, kad je snimila prvu singl ploču sa hitom "Šošana". Ubrzo je postala i velika muzička zvezda.

- Za potrebe filma "Skupljači perja" (1967) snimila sam pesmu "Đelem, đelem". Zahvaljujući toj drami reditelja Aleksandra Saše Petrovića prvi put sam se pojavila na filmskom festivalu u Kanu i skrenula sam veliku pažnju na sebe svih evropskih, ali i mnogih svetskih medija. Film je dobio nagrade u Kanu i Veneciji i automatski sam postala atraktivna za tamošnje medije. Francuzi su me upoređivali sa Brižit Bardo i pisali da nemam na čemu da joj zavidim, a Italijani sa njihovom Anom Manjani. Usledili su koncerti u pariskoj Olimpiji 72 puta zaredom. Mogla sam i duže, ali su se moji muzičari umorili i molili me da prestanemo. Na jednom od tih nastupa bio je i čuveni španski slikar Salvador Dali, koji je posle koncerta došao kod mene u garderobu i pokazao koliko su mu bili crveni dlanovi od aplaudiranja. Bio je oduševljen. Na jedan od koncerata došao je da me sluša i Alen Delon sa tadašnjom suprugom Natali - prisetila se Olivera i otkrila da je tada doživela i jednu neprijatnost:

- Kada sam otišla u Kan, dali su mi otkaz u Narodnom pozorištu zato što predstava navodno nije mogla da trpi moje odsustvo. To je bila totalna laž jer sam, kao i svaki glumac, imala svoju zamenu. Međutim, neke tadašnje kolege su htele da me odstrane iz pozorišta jer sam im smetala. Jedna od njih bila je i Mira Stupica. To sam govorila i dok je bila živa.

Krajem šezdesetih godina, dok je snimala filmove za rusko, francusko i italijansko tržište, Olivera je upoznala Miladina Šakića, tadašnjeg potpredsednika grada Beograda, koji je postao njen drugi suprug.

- Zanimljiva je priča sa Miladinom. Njega je zapravo prvo upoznala moja majka kada sam posle gimnazije otišla da živim u Pariz. Imala sam samo 18 godina kada sam se zaposlila kod madam Javšic. Čuvala sam joj decu, imala obezbeđenu sobu i plus sam bila plaćena za to. Moja majka Katarina je nekako došla u kontakt sa Miladinom jer mi je preko njega slala pakete u Pariz. On je imao prijatelje u ambasadi, pa je sve išlo nekako lakše. Napustila sam Francusku posle manje od dve godine da bih upisala FDU. Elem, Miladina sam upoznala tek devet godina nakon toga, tačnije 1969. U tom momentu moja majka se teško razbolela. Svakodnevno sam je obilazila u bolnici, hranila i pazila. Miladin je sve vreme bio uz mene i tešio me. Majka mi je preminula 2. januara 1970. Tada sam u njenu čast odlučila da svom scenskom imenu dodam i njeno ime i tako je nastala Olivera Katarina. Na taj način sam želela da zauvek održim uspomenu na nju.