POBEGLA SAM OD MUŽA NASILNIKA, A SAD MI JE STIGLA UMRLICA! Želim samo da mi se sinovi vrate!

Trpeći, kako tvrdi, godinama teško porodično nasilje, redakciji Informera javila se majka dvoje dece, tražeći pravdu i zaštitu kako za sebe, tako i za svoja dva dečaka od 7 i 8 godina

Kako ističe u svojoj potresnoj ispovesti Aksenija Lovčević s mužem je živela u vanbračnoj zajednici u Švedskoj. U stalnom strahu od, kako kaže, veoma nasilnog čoveka, koji se, prema njenim rečima, često bavio poslovima s one strane zakona, trpela je verbalnu i fizičku torturu, od koje nisu bila pošteđena ni njena dva sina.

- Živela sam osam godina u vanbračnoj zajednici iz koje imam dva sina, Stariji je rođen 2013. godine u Stokholmu, mlađi godinu dana kasnije u Tuzli. I čitavo to vreme sam bila sam žrtva teškog nasilja od strane muža - kaže na početku svoje ispovesti Aksenija Lovčević.

Žena koja se vratila u Srbiju, pobegavši od muža, sada ne može da viđa sinove.

- Nasilje je počelo u Švedskoj, na žalost nikada nisam smela da ga prijavim, ali zbog dobijenih batina i modrica koje nisam mogla da sakrijem, komšinica je sve prijavila. S obzirom na to da sam ga se plašila, jer sam se tek porodila, policiji sam rekla da sam pala...

Ipak nasilnika su uskoro proterali iz Švedske i zabranili mu ulazak u EU na godinu dana. Nesrećna žena nije ni slutila šta je tek očekuje.

- Uz ogroman strah strah vratila sam se s njim i detetom u BiH. Tada kreće prava tortura...Fizička, psihička i seksualna. Dobijala sam batine kaišem, kablom za telefon, tukao me je pesnicama...Moja deca su to sve gledala. Ona ga se plaše isto kao i ja.

Foto: Privatna arhiva

Najtužnije od svega kako ističe, da okolina u Lukavcu nije reagovala na očigledne znakove izuzetno brutalnog porodičnog nasilja. 

- Niko nikada nije smeo ili nije hteo da mi pomogne, pretpostavljam jer ga se svi plaše. Početkom avgusta prošle godine dobila sam udarce grabuljama u predelu abdomena, butine i vaginalnog dela. Plačući, uz žestoke bolove, otišla sam na hirurgiju u UKC Tuzla. Plašeći se nasilnika opet sam rekla da sam pala, ali tu se našao jedan doktor koji je rekao da takve povrede ne mogu da nastanu od pada. Pitao me je ko mi je to napravio. Ja sam šapnula da mi je muž to uradio, ali sam ga zamolila da nikome ne priča i da napiše da sam sama pala.

Ali po povratku kući tek je usledio pravi šok. Dočekana je uz podsmeh i teško verbalno nasilje.

- Vraćam se kao da ništa nije bilo, nasilnik se samo smejao govoreći: "Ovo je moja država,moji ljudi rade svuda... Ne može mi niko ništa... Ko nema Srbina, taj nema ni roba. Tada traži od mene, koja sam sva u ranama da ga seksualno zadovoljim. Molila sam ga plačući da mi se smiluje i da ne mogu, pitajući ga kako mu nije žao. Ali ne njemu nije bilo žao, naprotiv.

Od nasilnika je morala da beži, deci obećala da će po njih da se vrati. Pošto više nije mogla da izdrži nezamislivu torturu, odlučila je da pobegne, spasavajući živu glavu. 

- Pobegla sam, ali decu nisam uspela da stavim u auto, jer su se plašili da krenu sa mnom. Tada sam im obećala da ću da se vratim po njih. Obratila svim mogućim institucijama u BiH, ViVa žene u Tuzli, Tužilaštvu, Policiji Lukavac, Obudsmanu Sarajevo. Oni svi imaju moj predmet, ali se još ništa nije pokrenulo. U socijalnoj ustanovi u Lukavcu žene su mi se smejale. Policija nije reagovala, doživela sam potpunu diskriminaciju versku, nacionalnu, jer mojoj deci nasilnik ne dozvoljava da budu u Srbiji - završava Aksenija svoju potresnu ispovest, tražeći bilo kakvu pomoć, kako bi opet mogla da bude sa svojim decom.