EKSKLUZIVNO! DEJAN JEVĐIĆ: Ceca me je kitila NOVČANICAMA OD 500 EVRA! Svirao sam na svadbi Veljka Ražnatovića, kao i na rođendanu Ivice Dačića...

Da život piše romane, uverili smo se u selu Rasna nedaleko od Požege, gde nas je dočekao jedan od naših najboljih trubača Dejan Jevđić. Ovaj vrsni muzičar ugostio nas je u svom rodnom mestu, do kog dopire čist zlatiborski vazduh

Uz domaću rakiju, kajmak i pršutu, Dejan nam je otvorio dušu i ispričao kako je zahvaljujući trubi ostvario svoje dečačke snove i upoznao mnoge poznate ljude iz sveta politike i estrade.

Najveći utisak na njega ostavila je Ceca Ražnatović, o kojoj ima samo reči hvale.

- Upoznao sam je u novembru 2019. godine, kada je ženila sina Veljka. Želela je da joj baš ja sviram na jednom od najradosnijih dana u njenom životu. Prihvatio sam poziv bez razmišljanja i nisam se pokajao jer je to veselje koje je trajalo ceo dan i noć i pamtim ga kao najdražu uspomenu. Tog dana sam sa svojim orkestrom otišao u njenu kuću u Beogradu, gde smo dočekivali svatove. Posle smo se svi zajedno uputili u Titel, a tamo su nas čekali Veljkova buduća mlada Bogdana Rodić i njeni roditelji. Svirali smo nekoliko sati, a onda smo se uputili do Hrama Svetog Save, gde su Veljko i Bogdana obavili crkveno venčanje i rekli sudbonosno "da". Nakon toga se žurka se nastavila u hotelu "Hajat" i tamo smo svirali do ranih jutarnjih sati - priča Jevđić i otkriva kako izgleda naša najveća zvezda u opuštenom izdanju:

- Nesvakidašnji je doživljaj svirati Ceci, koja se veseli i kiti trubače novčanicama. Mom orkestru i meni ostavljala je sve po 500 evra. Više se i ne sećam koliko je tih novčanica bilo, sećam se da je bilo baš dosta. Posle svega mogu reći da mi je bila čast i zadovoljstvo svirati za Cecu i njenog sina. Cela porodica nas je lepo prihvatila, normalni su ljudi, a ona je fenomenalna žena. Hvala im na svemu. Voleo bih da ukrstim glas sa Cecom i Anastasijom kada bi se našla neka adekvatna pesma koju bismo lepo izneli. To bi bio pun pogodak.

Detinjstvo koje bi svako poželeo

Naš domaćin nas je vratio u prošlost i otkrio nam kako je još u ranom detinjstvu osetio ljubav prema trubi.

- Imao sam detinjstvo koje bi svako poželeo. Moja rođena braća Slobodan, Branko i ja smo bili srećni što smo odrasli u predivnom krajoliku uz divne roditelje, dedu i babu. Još kao mali smo zajedno sa babom i dedom izvodili krave na ispašu, čuvali ovce i sejali kukuruz i pšenicu. Brali smo šljive za rakiju, za razliku od današnje dece, koja sede ispred računara i gledaju budalaštine na internetu - priča muzičar.

Dejan je osnovnu školu, do četvrtog razreda, završio u obližnjem selu Visibabe. Od četvrtog do osmog je išao u školu u Požegi. U Užicu je pohađao srednju elektrotehničku i kaže da nije mnogo voleo da uči:

- Bio sam dobar đak, ni odličan, ali ni najlošiji. Mnogo sam voleo matematiku i srpski jezik. Žao mi je što nisam usavršavao strane jezike jer sam kasnije uvideo da na putovanjima van Srbije dosta znači kada govoriš engleski ili neki drugi jezik.

Od malih nogu je gajio veliku ljubav prema trubi i opisao nam je kako je došlo do toga da njegova braća i on budu četvrta generacija u porodici koja svira ovaj duvački instrument.

Foto: HIT dodatak/informer

- Moj pradeda Joviša Jevđić glavni je "krivac" što danas sviram trubu. On je učestvovao u Prvom svetskom ratu i na Solunskom frontu i sve vreme je nosio trubu sa sobom. Taj njegov instrument je star više od 100 godina i čuvam ga u svojoj kući jer je za nas Jevđiće prava svetinja. Pradeda je trubom pozivao vojnike u boj na Ceru i Kolubari, prošao albansku golgotu, stigao do Krfa i na kraju se vratio kući. Svirao je svojim saborcima i tako im ublažavao bol i patnju. Da nije kući vratio tu trubu, šajkaču i vojnu uniformu, ko zna šta bi bilo sa nama, njegovim potomcima...

 

Svirao na njivi

Zato ne treba da čudi što je pradedina truba uticala da se Dejan od malih nogu zainteresuje za taj instrument.

- Trubaštvo je u mojoj porodici tradicija duga duže od 100 godina. Trubu su svirali i pokojni deda Ljubo, kao i moj otac Aco, pa smo posle nastavili braća i ja. Sećam se kada sam bio mali da je truba stajala na ormanu. Deda Ljubo je u to vreme već bio prekinuo sa sviranjem, ali se ponekad dešavalo da u svojoj sobi odsvira neku pesmu za našu i njegovu dušu. Tada su ti zvuci dopirali do mene i sada se naježim kada se setim tih melodija. Bio sam baš mlad kada sam se zainteresovao za taj čarobni instrument - priča Dejan i objašnjava da mu je upravo deda pokazao kako da odsvira prve tonove:

Foto: HIT dodatak/informer

- Kada sam ostajao sam kod kuće, ulazio sam u dedinu sobu, peo se na stolicu da dohvatim trubu. Gledao sam sa divljenjem one tri dirke i nisam znao čemu služe i kako uopšte izlazi melodija iz tog instrumenta. Uz dedu sam učio da sviram trubu, gledao sam u njegove prste šta radi i tako je sve krenulo. Imao je strpljenja da mi objasni kako sve to funkcioniše. Bio je tih i miran čovek. Uz njegovu pomoć sam savladao prve tonove i naučio da sviram pesme. Sećam se kao da je juče bilo kako me je naučio da sviram pesmu "Nizamski rastanak".

Naš sagovornik je često svirao roditeljima, dedi i babi dok su radili u polju.

- Sećam se da su svi porodično išli da rade na njivi, a ja bih uzeo trubu i otišao kod njih. Sve sa ciljem da me deda čuje i kaže mi da li je dobro i treba li nešto da popravim. Kasnije sam učio i od iskusnih trubača koji su se time profesionalno bavili i koji su bili majstori u našem kraju. Od svakog sam naučio ponešto. Poznavao sam sve trubače i starije i mlađe generacije.

Porodica, sloga i ljubav

U orkestru sa Jevđićem sviraju i njegova braća Slobodan i Branko.

- Najmlađi brat Branko je kao mali nalazio neke šerpe po kući i lupao je po dvorištu sve dok ga jednog dana nije čuo komšija. Onda je taj čovek došao kod nas i mom ocu doneo činelu. Rekao mu je da napravi Branku bubanj da ne bi više morao da lupa u šerpe. Tako je najmlađi brat postao bubnjar, a srednji brat Slobodan je izabrao tenor trubu.

Sa prvim svirkama su počeli još dok je Dejan pohađao srednju školu i bili su prava atrakcija.

- Prvi put smo zajedno svirali na jednom kućnom veselju kod komšije. Tako smo zaradili svoj prvi honorar. Novac koji smo dobili bio je dovoljan za kesu punu slatkiša iz prodavnice. Bili smo presrećni, to su lepe uspomene.

Foto: HIT dodatak/informer

Ubrzo nakon toga Jevđići osnivaju orkestar "Naslednici" zajedno sa sinovima čuvenog trubača Milovana Miće Petrovića:

- Mića je često dolazio u našu kuću. Bio je veoma popularan i svaki put kada bih ga video, bukvalno bih se onesvestio od uzbuđenja. Jednog dana je došao kod nas i sa mojim ocem razgovarao o tome da sa njegovim sinovima osnujemo orkestar "Naslednici". Otac se složio, krenuli smo da sviramo sa njima i to je trajalo punih pet godina. Mnogo toga sam naučio od njega i zauvek ću ga se sećati po dobru. Preminuo je pre 20 godina, ali ga i danas često pominjem.

Foto: HIT dodatak/informer

Zahvaljujući tom orkestru Dejan i njegova braća počeli su da zarađuju svoj dinar.

- Shvatili smo koliko je važno i šta znači imati svoj dinar. Posvetili smo se muzici i zbog toga nismo imali vremena da upisujemo fakultete. Naš otac je imao sreće što smo rano počeli da zarađujemo za život jer smo na taj način i njemu olakšali u finansijskom pogledu - priča Dejan i objašnjava da je tokom devedesetih i u njihovoj porodici bilo dana kada nisu imali ni za najosnovnije potrebe:

- Majka i otac mnogo puta nisu imali da nam daju za užinu. U petom razredu osnovne škole trebalo je da idem na ekskurziju, a nisu imali da mi kupe patike koje su mi se mnogo sviđale. Toliko sam plakao i bio uporan da su baba i deda morali da prodaju tele da bi mi kupili te patike i ispune mi želju. Sada mi je smešno kada se toga setim. Da mi je tada ova pamet bila, bez problema bih obukao obične gumene seljačke opanke i u njima išao na ekskurziju, a ne da opterećujem svoju porodicu glupostima. Moja deca danas imaju po pet pari patika i to im ništa ne znači. Hoću da istaknem da svi treba da shvate da su materijalne stvari nevažne, a da su bitne porodica, sloga i ljubav.

KOMPLETNU ISPOVEST PROČITAJTE U DANAŠNJEM HIT INFORMERU
 

Ostavite komentar

Pošalji komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.