I DANAS OSETIM MIRIS KRVI I METALA! Ono što sam ja preživela, malo ko može! DEA ĐURĐEVIĆ TRI GODINE NAKON SAOBRAĆAJKE!

Danas je 7. februar, datum koji joj je zauvek promenio život. Tog dana pre tri godine, novinarka TV Pink Dea Đurđević krenula je na posao, ne sluteći da od tada više ništa neće biti kao pre

Tog jutra Dea Đurđević doživela je saobraćajnu nezgodu u kojoj ju je autobus otkinuo ruku, a sama je jedva preživela stravičan udes.

Neposredno pre dolaska u redakciju imala je saobraćajnu nezgodu, kada ju je jedna devojka udarila otpozadi. Izašla je iz automobila da sačeka uviđaj i pozvala redakciju da javi da kasni na posao.

Foto: Informer

- Dok sam razgovarala telefonom, čula sam samo "PAZI!"... Podigla sam glavu i videla autobus koji ide ka meni. Stigla sam samo da podignem levu ruku iznad lica. Udario me je autobus težak 12 tona i vukao me 15 metara. Grčevito sam udarala desnom rukom kao davljenik koji se hvata za slamku spasa. Pomislila sam, ako zakoči, prepoloviće me. Sećam se da sam ostala da ležim, sve me je bolelo. Ugledala sam svoju ruku na nekoliko metara odatle, nisam mogla da verujem šta vidim.

Foto: Privatna arhiva

Prva joj je u pomoć stigla Marija Dimitrijević s kojom je danas bliska prijateljica. Dea se živo seća šta se događalo neposredno posle nesreće.

- Izdiktirala sam joj Mladenov i mamin broj. Ona ih je uključila na spikerfon jer sam htela da od mene saznaju šta mi se desilo. Nisam htela da mama čuje da joj je ćerka ostala bez ruke.

Hitna pomoć je stigla veoma brzo, a Dea se prisetila razgovorom sa Srđanom Šarencom, koji je isprva nije prepoznao.

Foto: Informer

- Počeo je da plače i da mi podvezuje rame. Pitala sam ga da li je toliko strašno, a on mi je rekaoda je gore nego što mislim.

Pozovi nekog da se oprostiš

Usledili su kritični minuti do njenog transporta na VMA, kada je saznala koliko je povređena.

- Rekli su mi da imam kontuziju srca i pluća, polomljenu karlicu na dva mesta, slomljenu kičmu. Da ću ostati paralizovana u obe noge i da mi je ruka otkinuta. Pitala sam ih hoću li preživeti, a doktor mi je rekao da je možda bolje da pozovem nekog da se oprostim.

Foto: Privatna arhiva

Operacija je trajala  pet i po sati.

- Moje srce nije moglo duže da izdrži u anesteziji. Bilo je daj da skrpimo sve, da joj spasimo život.

Bila je to samo prva od 21 operacije kojima je bila podvrgnuta tokom troipomesečnog oporavka, kada joj je život sve vreme bio ugrožen.

Foto: Informer

- Ta tri i po meseca je bilo kritično, bila sam na respiratoru koji strašno boli, više od 200 puta uspavljivana samo da bi me pomerali, presvukli.

Dea nema sumnju da je imala veliku sreću što je završila u pravim rukama.

- Gde god da sam otišla, ne bih preživela. Naši lekari, sestre i tehničari su zaista prepoznali sve što mi je bilo potrebno.

Sanjala sam udes mesecima

Dea je provela nekoliko meseci u bolnici. Seća se da je iznova i iznova sanjala nesreću koja joj se dogodila i da joj je doktorka psihijatarije pomogla da sve prevaziđe.

- Sanjam kako Mladen i mama pretrčavaju ulicu, pa autobus udara njih. I dan danas, amo ređe osetim miris krvi i metala.

U oporavku joj je pomoglo i to što su je prijatelji i najbliži često posećivali.

Foto: Privatna arhiva

- Brojni prijatelji su me posećivali, naravno nisu smeli da uđu u sobu. Željko Mitrović je najčešće dolazio, pored Mladena, moje mame i bake.

Ipak, najveći teret ponela je upravo Dea, koja se izvukla zahvaljujući nadljudskoj snazi volje i željom da opet bude ona stara.

Foto: Informer

- Pomislim, kako da odustanem kad me toliko ljudi bodri i želi moj oporavak. Postavila sam sebi kratkoročne ciljeve... da se vratim na posao i odem na Zvezdinu utakmicu. I tako je i bilo.

Izlazak iz bolnice predstavljao je samo kraj prve faze oporavka. Trebalo je ostati jak i u danima koji su dolazili.

- Brojala sam kad napravim 10 koraka, bio je to veliki uspeh. Učili su me da hodam unapred i unazad. Trenirala sam svakodnevno i uspela da se u velikoj meri oporavim.

Na poslu su svi plakali

Shvatila je da je na pravom putu kada se vratila na posao. Taj trenutak opisuje jednom rečju.

- Šokantno. Bila sam jednom pre toga s doktorom Bumbaširevićem, svi su plakali. I kad sam se vratila, opet su plakali. Rekla sam im da se raduju jer se jednom u milion slučajeva desi da neko ovo preživi.

Tri godine nakon nesreće, Dea se sve više oporavlja, ali nema nameru da se opušta.

Foto: Informer

- Nastavila sam da sebi postavljam ciljeve. Ja sam osoba sa invaliditetom od 70 odsto i trudim se da taj procenat smanjim. Na svojim predavanjima ukazujem ljudima kako da se ponašaju u saobraćaju, jer ovo što se meni desilo može bilo kom da se dogodi.

Nedostaje mi da nekog zagrlim, onako stvarno

Dea otkriva i šta joj najviše nedostaje od onoga što je mogla da radi pre nemilog događaja.

- Najviše mi nedostaje da udaram u džak, što sad mogu samo jednom rukom. Da sama sebi mogu da vežem kosu, da nikom ne moram da objašnjavam kako mora da izgleda taj rep, ali mi najviše nedostaje da nekog zagrlim, onako stvarno.

Posle svega, Dea drugačije gleda na život, a verujemo da ćete i vi staviti prst na čelo nakon njene poruke na kraju našeg razgovora.

- Nije ovaj život tako loš, samo ga mi olako shvatamo. Da li treba da te udari autobus da bi shvatila da pre polaska na posao poljubiš muža, pozoveš mamu i kažeš joj da je voliš. Ja sam to naučila na teži način, volela bih da drugi to čuju od mene.