NAKON PRVE ŠETNJE POSETILI SU OVO MESTO Olivera Balaševič otvorila dušu o odnosu sa Đoletom, ovako su se upoznali!

Rekla je do sad nepoznate detalje.

Godinu posle smrti Đorđa Balaševića, njegova supruga, književnica i profesorka fiskulture Olivera Balašević, govori kako ne prođe dan a da ne pusti suzu prisećajući se života uz njegovu ljubav, brižnost, duhovitost. Intervju koji je dala zagorepomenuti list je obavila u pekari, a za to postoji poseban razlog:

Foto: Instagram printscreen

- U Novom Sadu smo, evropskoj prestonici kulture. Sa rečju “kultura” prvi put sam se susrela u petom razredu na času poznavanja prirode kada nam je nastavnica predstavljala žito, ovas, ječam i ostale žitarice kao poljoprivredne kulture. Odrastali smo i prihvatili ovu reč tako, zdravo za gotovo, i zaboravili da sve na ovom svetu, pa i kultura, potiče iz semena. Za Novi Sad titula evropske prestonice jeste dvostruka, s obzirom na to da je on i kao vojvođanska prestonica - sinonim za raskošnu žitnicu. Žao mi je što u programu obeležavanja “Evropske prestonice kulture” nismo mogli da vidimo nagoveštaj i te kulturne činjenice, koja traje drastično duže od ove manifestacije.

Foto: Instagram printscreen

- Recimo da smo danas u pekari Violeta pomalo i zbog toga. Na sentimentalnom sam proplanku svoje mladosti, negde posle TV Dnevnika, sa već dobro podešenim uhom za zvižduk pod prozorom svoje studentske sobe. U sam smiraj gradske vreve (tad bi gradska vreva utihnula dosta ranije), Đorđe i ja bili bismo jedini šetači kraj Dunava (kanda i on sa gradskom vrevom malo uspori?), a Kej bi odzvanjao mojim smehom, koji bi Đorđa sve više motivisao da priča i karikira svoje anegdote i dosetke iz školskih dana, sve čuvajući onu najsočniju za poslednje metre Keja, baš pred oficirskom Kulom, da bih na tom mestu prasnula u smeh, a on bi mi stavio ruku preko usta govoreći: “Tiše, ovde stanuju vojna lica, ako nas čuje neki oficir - gotovi smo.” Svaka od tih šetnji bila je praćena oblakom mirisa svežeg peciva i kada bih ga začuđeno pitala otkud mu toplo i sveže pecivo, rekao bi mi da se takve perece u to doba mogu pronaći jedino na Temerinskom drumu u pekari Violeta, čuvenoj po tome što bi odocnelim momcima pekari iz noćne smene džentlmenski kroz odškrinuti šalter doturali mirisni, tek ispečeni džoker za usnule devojčice koje osluškuju zvižduk. Prvi komadi hleba koje smo Đorđe i ja zajednički pojeli pripremljeni su u ovoj pekari. Pre nego što ću svoje Dvorište zameniti studentskom sobom, moja mama, koju sudbina nije nagradila pogledom kroz veo na svoj budući život, kao malu bi me neodoljivo podsećala na nevestu kada god bi testom, prozirnim poput tila, zavrtela iznad svoje glave. To je bilo testo za pitu krompirušu, a od njegovih okrajaka koje bi pržila na ringli pravila je “prženice”, i uprkos tako jednostavnom nazivu, danas mi nije jednostavno da objasnim ukus detinjstva koji, srećom, nikada nije nestao.

Foto: Branko Pantelić

Možete li reći nešto o trenucima koji su protekli i onim koji vam predstoje bez razgovora i smeha sa Đorđem?

- Trenuci provedeni sa njim su zapravo decenije... Trenuci bez njega su okean tišine i teško da ih možemo preimenovati! Ali i sa Titanika ima preživelih, a kako ne bi bilo sa "Bele lađe" Panonskog mornara, mog Đorđa?! Naša deca i ja smo hrabro prihvatili neminovnost. Ne prođe dan a da se ne pusti suza, onako dečje kroz smeh, prisećajući se života i odrastanja uz njegovu ljubav, brižnost, duhovnost...

Imate li utisak koliko Đorđe nedostaje i balaševićevcima, koji vreme dele na pre i posle njega?

Foto: Public

- Đole je i nedostajanje implementirao u svoje trajanje, stoga i taj osećaj nedostajanja postoji samo kao još jedan parametar njegovog trajanja. Porodica je, uz sve intimne napore, ostala svesna da je svedok jedne etape koju neki ljudi (ne sasvim opravdano) nazivaju prazninom. Uspeli smo da se konsolidujemo i osnujemo Fondaciju Balašević kao jedinu adresu koja razmatra i selektuje inicijative i predloge koji bi podrazumevali korišćenje autorskog dela pod imenom, kako rekoste, balaševićevaca. Sećam se retkih, no vrlo poučnih druženja sa prof. dr Draškom Ređepom, književnikom i esejistom, čovekom koji je uvažavao Đoletov rad i bez obzira na razliku u godinama, obraćao mu se sa Vi. On je znao da nam na fin, profesorski način daruje savete, koje sam, eto, zapamtila do danas. Tako, na primer, kada su se pojavili oni sa namerom da zvuče kao Đole, profesor Ređep bi rekao: "Po epigonima ćete uvek, Đorđe, znati tačno gde grešite". Takođe, ispričao nam je kako u kafani možeš steći i prijatelja i neprijatelja, i ljubav i mržnju, možeš ostvariti i imetak i dug, samo ne - obrazovanje! Svoju prvu LP ploču Đole je nazvao "Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu", sa dubokim žaljenjem jer roditeljima nije priuštio tu sliku... Mnogo godina kasnije "iskupio se" tako što je unukama priuštio stranice u nekim od školskih čitanki, u koje je ušetao onako u patikama, šeretski, sa rukama u džepovima. Fondacija će se za takve stvari zalagati i u budućnosti.

POGLEDAJTE EMISIJU "DO KOSKE SA JOVANOM JEREMIĆ":