"Zbog mog vinograda umrlo je dvoje ljudi", Goran Bregović progovorio o tragediji za koju krivi sebe!

Muzičar Goran Bregović ima dosta materijalnog dobra, ali osim onoga što je sam stekao on je i nasledio dosta toga. Njemu je, naime, otac ostavio vinograd za koji muzičar tvrdi da je mu nije doneo mnogo dobra, a da mu je mnogo oduzeo

Goran je najpre opisao odnos sa svojim ocem za kojeg kaže da je u njegovom životu bio "nevidljiv":

Foto: informer.rs

 

- Mislim da očevi nisu neophodni u životu, ne zna se čemu tačno slučaj i danas to malo bolje razumem. U mom odgoju, otac je bio nevidljiv, ali je, samim tim što je bio prisutan, morao biti i neki model - počeo je svoju priču Bregović, istakavši da mu je otac bio dobar model, napominje i to da je na nesreću, bio alkoholičar.

- Zbog toga se razveo od mame. Tako je propala jedna ogromna ljubav. Imao sam deset godina, moj mlađi brat pet. Kada čoveku umre majka, to je velika katastrofa. Jer, ona je neko s kim se volite svakodnevno. Otac vam nikada na taj način ne poverava osećaje. I kada umre, vi zapravo krenete da proveravate svoj odnos sa njim. Što sam stariji, čini mi se da sve više ličim na oca. Kada se penzionisao, otac se vratio u svoje selo, u Zagorje, Sveti Petar Čvrstec. Prvih pet ili šest godina nije hteo da u kuću uvede struju. Ni vodu. Eto, nije hteo. Kada dođete kod njega, morate da razgovarate i nema televizora. Inače, u tom selu je bio jedini koji je otišao u partizane, ostali su bili u domobranima. Moja mama ga je uvek zafrkavala kako je u partizane otišao jer su tamo bile bolje ribe. Seoski pop ga je u šali nagovarao da ne ide iz sela, da ostane da kod njih umre, jer na groblju nisu imali nijednog partizana. Kuća mu je bila malo izvan sela, u nekom šumarku. Sećam se, jednom sam, vraćajući se sa neke turneje, iznenada svratio do njega; nisam se ni mogao najaviti jer nije imao telefon. Već je bio pao mrak. Pričao sam i provirio kroz prozor. Otac je sedeo za stolom, pustio tranzistor i peva. Sam. Ide pesma, a on hvata one seljačke kvarte i kvinte. Ponekad bi, sa tim svojim seljacima, svirao violinu. Često o sebi mislim na taj način. Mogu se zamisliti - ispričao je.

Goran je, potom otkrio frapantan podatak o smrti čak dve osobe koje su povezane sa njegovim vinogradom:

- Voleo bih da umrem kao i on. Otišao je srećan, lako. I ispunio je želju seoskog popa. U tom svom selu Sveti Petar Čvrstec kod Križevaca. Nasledio sam vinograd, ali nisam imao kada da pravim vino. Dobijao sam ga od rođaka koji su se jedno vreme brinuli o očevom vinogradu. Od tih hiljadu litara, stotinu je bila građevina, a ostatak ono domaće koje se seče kiselom vodom. Seljaci su voleli očevo vino. Kada je otac umro, dogovorio sam se sa rođakom da pazi na vinograd. Hteo sam da nastavim. Zbog oca. Rođak je krenuo da radi i da mi šalje građevinu, a za sebe je zadrživao ostatak, takav je bio dogovor. Nakon pola godine, pozvao me je i rekao da ne može dalje. Njegova žena je pokušala da se ubije, bacila se pod voz, pa eto. Otišao sam u selo da vidim tu ženu. Voz joj je otkinuo ruku. Kao bivši student filozofije gotovo profesor, krenuo sam da razgovaram o smislu života sa ženom koja je nekoliko dana ranije pokušala da se baci pod voz. Govorio sam o deci, o porodici. Svakog jutra se budim u četiri ujutro, radim do uveče i ništa ne stižem. Ništa ne stižem. To je bilo sve što je rekla. I, šta ćete onda uopšte govoriti nekome ko vam tako nešto kaže? Otišao sam. Rođak mi je ubrzo javio da je njegova žena, u sledećem pokušaju, uspela da se ubije. Obesila se. Više nije imalo smisla tražiti od njega da se bavi mojim vinogradom. Pronašao sam drugog, ali je on, nakon pola godine, dobio rak grla i umro. E, onda sam seo i izračunao: celo selo ima dvadeset kuća, a ja sam, zbog tog vinograda, za nepune dve godine uspeo da pobijem dvoje ljudi. Bolje ga ostaviti s mirom, pa kada odem u penziju, sam ću se njime pozabaviti - ispričao je Bregović.

Foto: prinstscreen

 

Kaže da može sebe da vidi kako se vratio u to zagorsko selo.

- Mogao bih, da, da. I ovde u Beogradu sam na sličan način organizovan: imam svoju baštu, svoju boraniju, paradajz, šargarepu. Rečju skoro poljoprivredni proizvođač! Moj baštovan je Hercegovac, pa posadi i raštan. Evo, danas jedemo raštan. Direktno iz moje bašte! Tako je počeo i moj otac, na balkonu je sadio paradajz. Majka je umrla ranije, dok sam bio u vojsci. I ona je iz Hrvatske, iz Virovitice. Njeni Perići su poreklom iz sela Kazanci, granica Crne Gore i Hercegovine. Deda je bio Solunac i posle Prvog svetskog rata je u Slavoniji, kao nagradu, dobio neku zemlju. Kolonisti. Iz svog zavičaja su dovukli i ime sela Čemernica. Divno! Samo Crnogorci i Hercegovci mogu davati takva grozna imena selima. Kada je počeo Drugi svetski rat, moj deda je otišao u partizane, a moju babu, dva ujaka, tetku i moju mamu odveli su u Jasenovac, na vratima logora su razmenjeni za neke zarobljene Nemce. Onda su stigli u Srbiju i moja baba je ceo rat izdržavala decu tako što je švercovala duvan iz Hercegovine. Iskakala je iz voza pre nego što ude u železničku stanicu Beograd- ispričao je Bregović.

Prisetio se i priče o tome kako su se njegovi roditelji upoznali:

- Posle rata, otac je ostao u vojnoj školi, u vojsci, tako su se našli u Virovitici. Kasnije, otac je dobio prvo zaposlenje u Sarajevu, u vojnoj školi, gde je predavao balistiku. Kada su se razveli, preselio se s mojim mladim bratom u Livno. Bio je tamo komandant kasarne. Posle razvoda ja sam sa majkom ostao u Sarajevu, iako sam svakoga leta išao kod oca i brata u Livno. Kasnije se moj brat doselio kod mene u Sarajevo. Tu je studirao. A mama je pomagala stvari koje druge majke možda i ne bi. Recimo, kupila mi je prvu gitaru. Iako smo živeli skromno, moja majka je imala visoke uzore: uvek joj se, recimo, sviđalo kako se oblači Jovanka Broz i nosila je punđu kao ona - završio je Bregović.