"Žena mi je ostavila u amanet da..." Potresna ispovest Slaviše Vujića: "Majka i sestra su preminule u razmaku od šest meseci, a onda i supruga"

Slaviša Vujić je još kao mali znao šta želi, ali nije imao pojma kako da stigne do toga. Odrastao je u teškim uslovima, u siromaštvu, ali sa samo 13 godina odlučio je da krene na put ka boljem životu.

Kad pogleda unazad, Slaviša Vujić je zadovoljan kartama koje mu je život podelio. Iako je postao ponosni otac dvojice sinova i nedavno dobio unuku. Međutim, u njemu je i velika tuga – preminula mu je supruga. Prošlo je 14 godina, ali bol zbog njenog gubitka nikada nije nestao.

Slaviša Vujić je sada otvorio dušu i izneo detalje iz svog života.

- Rođen sam na Kosovu, u Kosovskoj Vitini. Imao sam sestru bliznakinju i mlađeg brata. Niko od nas sada nije tamo, ona je preminula a on je zbog prokletog rata izbegao i sada živi u Paraćinu. Bili smo siromašni, ali imali smo za hranu. Bio je to solidan život, brat je nosio moje stvari i tako, ali bilo je ljubavi i sreće. Kao mali, sećam se, bio sam najgori đak. Dobio sam šamar od direktora, onda se pojavilo kulturno-umetničko društvo "Jovan Kojić". Ja sam tu počeo da igram, onda i da pevam, kao dečkić sam krenuo da pevam u horu, onda sam bio čobančić koji je čuvao krave i svinje - započeo je pevač, a onda se osvrnuo i na školske dane:

- Od roditelja sam dobijao batine, zbog nestašluka mog. Išao sam u školu, a ništa me to nije interesovalo. U školi smo se svi znali i poznavali, pa moja razredna mojima kaže: "Ne znamo šta ćemo s vašim sinom", jer ništa nisam hteo da učim, kao ništa ne znam, a ja sam samog sebe video u drugom svetlu. Bili smo veoma siromašni, ja sam maštao da budem pevač s televizije. A nisam imao ni kasetofon, televiziju sam mogao da gledam samo kad odem kod strica. I kad sam odrastao malo, bio sam nestašan klinac. Imao sam malo više od 13 godina kad sam otišao, bio sam jako mlad. Ali to je za mene bio izazov života.

Foto: Masha Bandjur

Pevač narodne muzike je ispričao kako je krenuo njegov put ka zvezdama.

- Tada su krenuli koncerti Južnog vetra. Oni su dolazili u mesto odakle sam ja, i onda sam ja imao smelosti - ali s velikom tremom i sramotom šta će mi reći Kemal Malovčić, koji je ispao stvarno mnogo dobar čovek - ja sam mu prišao i nešto sam mu otpevao i on je meni rekao: "Jebiga, bolan, lepo pevaš, ali..." I onda sam ga ja pitao kako mogu doći do Beograda. On mi je ostavio neke brojeve telefona, ali nije to tako lako išlo kao što ja pričam, prošao je malo duži period, ja sam se više puta čuo s njim i on mi je rekao da ako želim, on će mi pomoći, da mi nađe da pevam u nekoj estradnoj kafani. Ako budem kvalitetan, s vremenom, kad glas prestane da mi mutira, kad napunim 19, 20 godina, jer sam u to vreme kad sam njega upoznao bio mnogo mlad, onda da idem dalje. Imao sam tu sreću i nesreću da me je upoznao sa svojim najboljim drugarom iz Srema koji je držao kafanu "Volan". Tu sam počeo da pevam i znao sam samo nekoliko pesama. Tamo su dolazilii najbolji muzičari iz tog vremena, i ja sam pored njih shvatio da ja stvarno ne znam ništa što se pevanja tiče u tom trenutku. I onda sam shvatio da ne mogu da zaradim pare, pevao sam, naravno, džabe, dok nisam napravio svoju bazu - kao sad Fejsbuk i Instagram, samo u stvarnom životu.

Foto: Masha Bandjur

Slaviša je govorio i o druženju sa legendama naše muzike.

- Sinan Sakić mi je poklonio jedno 10 odela i hvala mu. Gotivio me je i često me tako pitao: "Mali, kako ide?" Tu sam upoznao i Tomu Zdravkovića i Džeja, on je dolazio s nekim ljudima iz Italije. Posle toga je Džej snimio "Zar ja da ti brišem suze" i postao velika zvezda, a ja sam snimio "Nisam te se nagledao". Nisam pesmu, već album, ali nisam imao novaca, nisam znao ljude, nisam znao kako sve to ide. Snimio sam dve ploče koje su bile promašaj, a onda treća sreća - "Ciganko mala, prodaj cveće", tu sam upoznao Radeta Vučkovića, koji mi je uradio album džabe, biće mu drago sigurno kad ovo bude čuo. Mnogo sam radio tada, bio sam i konobar, i čistio kafanu, ložio vatru, sve sam to radio u "Volanu". Tako je krenula moja karijera. Kad sam zaradio prve pare, kupio sam kasetofon, i onda sam svakih mesec dana išao u prodavnice gde se kupuju kasete i učio, učio, mislim da sam sebe izgradio baš zbog te muke. Onda sam bio i šef orkestra, mislim da sam bio dobar u tome.

Foto: Masha Bandjur

Pevač narodne muzike se prisetio i svoje supruge, koja je preminula pre 14 godina.

- Najveća moja ljubav i prva i poslednja je bila moja žena. Mi smo se upoznali mnogo mladi u Sremu u kafani gde sam pevao. Prvo smo se družili, bili smo drugari, ja sam bio lepuškast dečko i zanimljiv, to tada nisam znao, sad znam. Ja sam se u to vreme zaljubio u svoju ženu i dugo smo se zabavljali. To je bilo kao večnost (smeh). Ona je bila pokretač u mom životu i karijeri. Tada mi je, dok sam bio kafanski pevač, govorila da ću biti zvezda. Što se kafanskog pevanja tiče, stvarno nisam imao konkurenciju. Ona mi je našla i prvi stan u Beogradu, i to na Dorćolu, sećam se, u blizini mi je bio Rade Vučković. Ona je bila inicijator cele moje karijere, mnogo puta sam hteo da odustanem, ona mi nije dala. Onda smo dobili jedno dete, drugo dete, i onda je, nažalost, pre 14 godina nestala, tačnije preminula. Mogao bih knjigu da napišem o nama. Stajala je uz mene, i te neke stvari nikad neću zaboraviti - rekao je on, pa pomenuo i pokojnu majku i sestru:

- Sestra bliznakinja i majka su mi umrle u razmaku od šest meseci. To mi je bila katastrofa. To je bilo tada sirotinjsko, nije se imalo para ni za život, a kamoli za doktora. Ta situacija na Kosovu je stvarno mnogo loša bila. Ja sada ne mogu da se setim ni šta ni kako je bilo, ali to se desilo, nažalost. Neverovatno strašna priča, ali to mi je davalo snagu da moram da postanem neko i nešto. Sledeća teška tragedija je smrt moje žene. Ali tada sam sebe pobedio, žena mi je ostavila u amanet da ne pijem i da izvedem decu na pravi put. Kako je govorila, piće može da me odvede samo u neki ćorsokak. I bila je u pravu. Već 14 godina nisam popio kap alkohola, a decu sam izveo na pravi put. Nedavno sam postao i deda, jedne male devojčice.