Mali život u okviru života! Kristina Vasić - svetska, a naša: Udvarali mi se u Exatlonu, ali bezuspešno...

Voditeljka Exatlona Kristina Vasić u intervjuu za Informer govorila je o iskustvu u Dominikanskoj Republici, zemlji gde se održavalo takmičenje.

Prva sezona Exatlona Srbija okončana je pobedama Marka Nikolića i Nevene Petrović, a proslavljena žurkom u jednom beogradskom lokalu gde je nešto malo pre ponoći bio ispaljen veličanstveni vatromet.

Kada se sve završilo, a utisci slegli, odlučili smo da sednemo i porazgovaramo sa našom Kristinom Vasić, inače voditeljkom najžešćeg sportskog rijalitija na svetu, kako bi sa nama podelila isksutvo boravka na egzotičnim Karibima.

Ona je čitavim tokom rijalitija bila u Dominikanskoj Republici, odakle je izveštavala u sklopu emisije Druga strana Exatlona, u kojoj ste bili u prilici da vidite stvari u kampovima i na poligonima "iza kamere".

Kako je izgledalo pakovanje za tako daleki put?

- Ne znam je li bilo teže da se spakujem za tamo ili kada sam se vraćala. Dominikanu sam zamišljala kao toplo mesto gde će mi biti potrebne samo suknjice i haljinice i ja sam samo to i ponela. Onda kada sam videla da mi tamo nisu bili dovoljni helanke, majica na duge rukave, duks i jakna nisu bili dovoljni i kad sam se smrzla i pokisla i prehladila, shvatila sam da sam potpuno pogrešila što se tiče pakovanja. Trebalo je da sve da spakujem u samo jedan kofer, pa sam onda morala tamo da ispravljam sve to. Da kupim jaknu, ovo i ono, pa je kofer bio mnogo teži nego što je trebalo da bude kada smo se vraćali. Jedva smo ga i zatvorili.

Zašto samo jedan kofer?

- Kasno sam saznala da su mi u firmi rekli da mogu da ponesem još jedan, a već sam se bila spakovala i rekoh: "Nema šanse da sada prebacujem sve u dva kofera". 

Foto: Zoran Sinko

Šta ste radili u slobodno vreme?

- Slabo smo imali slobodnog vremena, ali voleli smo da boravimo u jednom restoranu u blizini, sa jako lepim pogledom. Gledaš i svuda je zelenilo, svuda je lepo i tu smo odlazili da se smirimo i da se iskuliramo. Voleli smo i da odemo na plažu, što je bilo jako retko. Za dva meseca tamo smo se okupali manje od 10 puta za dva meseca.

Da li ste se u Dominikanskoj Republici ugojili ili smršali?

- Svi koje sam srela kažu da sam smršala. Vaga kaže da sam ista, a ja mislim da sam se ugojila, jer smo tamo mnogo lepo jeli. Hrana je bila nalik našoj i bilo nam je servirano na tacni, na nervnoj bazi smo se takođe jeli... Moguće da me je spasilo to što je bila zdrava hrana, koja nije mogla mnogo da te ugoji. Jedino što smo bili slabi na perece, svako veče smo ih jeli dok smo sređivali materijal. 

Šta je u Exatlonu bilo najlepše, a šta najgore?

- Najlepše je bilo kada smo bili u društvu takmičara, kad smo provodili vreme sa njima. Ekipa Informera, a to su tri člana, bili smo osuđeni jedni na druge i koliko god smo se mi dobro slagali, jako nam je prijalo kada su i oni tu. Tu je smeh, zabava i sve što ide kada je tu veliko društvo. Najgore je bilo to što sam odvojena od svojih ljudi, iako sam bila svesna da, kad se vratim ovde, da je to to, vraćam se u realnost. Zapamtila sam dobro jednu Vukovu rečenicu: "Ovo je bio mali život u okviru života". U životu imaš lepe i manje lepe trenutke, tako da sve je to sastavni deo života i samog ovog projekta.

Da li su Vam se udvarali organizatori rijalitija?

- Jao, bilo ih je. I Turaka i Dominikanaca. Sve je to nekako bilo i kroz šalu, ali i naravno po sistemu "ako prođe, prođe". Nije prošlo, je l', ali bilo je ponuda. Nije bilo nikoga ko je uspeo da mi privuče pažnju. Jedan nas je pozvao da idemo na žurku usred noći na 52 kilometara udaljenosti od našeg hotela. Pokušavali su i da budu duhoviti, ali bezuspešno.

Da li postoji neko od učesnika Exatlona sa kime ste se zbližili i sa kime ćete ostati u kontaktu i posle završetka rijalitija?

- Nikoga ne bih izdvojila pojedinačno. Viđali smo se i posle Exatlona na snimanju emisije, bila je i žurka... I dalje nemam osećaj da smo mi završili. Mislima sam i dalje u Dominikani sa njima u kampu. Kao da je ovo neka mala pauza u nastavku avanture. Zaista, i Crveni i Plavi su svako za sebe bili vrlo kvalitetni. Svako za sebe je na neki način ostavio utisak na mene i nešto zbog čega ću ih pamtiti. Sigurna sam da će nas put i život ponovo spojiti, ko zna na koji način i radujem se tome. Ipak, ne mogu nažalost da ti izdvojim nekoga za koga mogu da garantujem da ću ostati u kontaktu. 

Prelaz sa izveštavanja iz Exatlona na vesti televizije Informer je bio ekspresan. Kako ste se snašli posle nešto opuštenijeg pristupa, na stoprocentno ozbiljan pristup?

- Još je počeo rat... Bio mi je prelaz i kada sam otišla na Dominikanu. Pre nego što sam otišla vodila sam vesti, bila sam informativac da li na terenu ili u studiju. Zapravo, kada sam došla u svoju prvu smenu nakon Dominikane, sela sam gore i gledam u onaj kompjuter i imam osećaj da sve moram da učim ispočetka, ali prvog bloka vesti sve je već krenulo svojom rutinom i nije bilo nikakvih problema. Ovaj posao je takav da imamo i vesele, dobre trenutke i oni koji zahtevaju ozbiljnost ili neki drugi stav. Sebi sam dokazala da sa ovako malo godina mogu da radim oba i da se pronađem u obe stvari i u informativi i da mogu da budem ono što sam, što je bio slučaj na Dominikani.

Foto: Zoran Sinko

Šta je bio najveći izazov u smislu posla u Exatlonu?

- Joj, voditi računa šta sme, a šta ne sme da se snima. Naravno, poštovali smo prava svakog čoveka koji radi na projektu. Nismo hteli da otkrivamo njihovu privatnost. Nismo smeli da ih snimamo. I onda je bilo vrlo teško da u toj gužvi, kada želite da snimite takmičara, ne uhvatite nekoga od njih. Naravno, bilo je teško i sa takmičarima - kada su raspoloženi, a kada nisu. Uvek uspeš da dođeš do onoga što si hteo, da nađeš kompromis, ali je vrlo teško da od njih izvučeš sve i u svakom trenutku, jer smo imali mnogo malo vremena sa njima. Oni su većinu vremena bili u kampu ili se takmiče, a mi smo imali vreme sa njima pre i posle poligona. Za pet minuta dobiti emociju od njih je nemoguće. Tako da samo kreiranje emisije je imalo svoje izazove, ali mislim da smo to uspeli na najbolji način da iznesemo.

Znamo da Vam je u Dominikanskoj Republici bilo teško, da ste bili nostalgični... Kako ste se "lečili" od toga?

- Nikako. Čujem se sa roditeljima, plačem, čujem se sa sestrom, plačem... Mnogo sam plakala. Nekada plačem od sreće, nekada od nostalgije. Samo kad se zapitam gde sam, šta sam i šta radim, suze kreću same od sreće. S nostalgijom se nikako nisam borila. Prvo se isplačem, pa onda krenu obaveze koje zahtevaju da se fokusiraš na ono što radiš.

Šta Vam je najviše nedostajalo iz Srbije, a da nisu porodica i prijatelji?

- Palačinke! Toliko mi je bilo teško bez palačinki. Uhvatio me je neki period kada mi se samo to jede. Kad god dođemo u kamp, mi dođemo poslednji dan u nedelji, ali nema krem. Naprave oni meni palačinke, ali meni se jedu one naše, domaće, sa kremom i plazmom, kako to već ide. Čim sam došla kući, bio je dogovor s mojim roditeljima i mojim ljudima koji su me čekali, da prvo što bude da mi naprave palačinke. I tako je i bilo. 

BONUS VIDEO