Zbog Exatlona životni san stavila na čekanje: "Srećna sam što sam to doživela"

Milica Ohman spremna je da nastavi poduhvat "7 summits" i osvoji najviše vrhove sveta, ali sada je bogatija za jedinstveno iskustvo iz prve sezone Exatlona.

Fotografije i snimci sa Island Peak-a, vrha na Himalajima visokog 6.189 metara, koji je Milica Ohman osvojila u novembru prošle godine, privukli su ovih dana veliku pažnju na društvenim mrežama.

Milica koja je krenula u pohod na najviše svetske vrhove za Informer je govorila o svojim avanturama među oblacima, ali i doživljajima iz prve sezone Exatlona Srbija, sportskog rijalitija koji joj je promenio život.

Foto: Privatna arhiva

Ova ekspedicija se desila pre Exatlona, da li planiraš novi pohod?

- Ekspedicija na Island Peak se desila u novembru, ali ljudi sada gledaju slike i snimke i mnogi mi pišu i pitaju šta mi se dešava sa kožom, kakvo mi je to lice. Tako da sam odlučila da ponovo objavim sve i ispričam o poteškoćama i promenama na velikim visinama. Nisam očekivala ovoliki odjek. Planiram novi pohod, naravno! Generalno imam svoj plan, a to je "7 summits" ili sedam svetskih vrhova - najviši planinski vrh na svakom kontinentu. Ja sam to počela prošle godine, startovala sam sa Kilimandžarom u Africi, na koji sam se uspešno popela. Zbog svih situacija koje su se dogodile, pa i Exatlona, morala sam da odložim, tako da još imam šest. Ako uspem da se popnem na svih sedam, biću prva Srpkinja koja je to uradila. To mi je životni san i najvažniji projekat.

Na Himalaje, kao od šale

Šta je najteže sa čim si se suočila na velikim visinama?

- Svaka planina je priča za sebe. Na primer, u Alpima, iako su niži vrhovi, s obzirom na to da se aklimatizacija radi brže, češće se dobije visinska bolest nego, na primer, na Himalajima. Najbitnija je ta aklimatizacija, koja bi trebalo da se odradi kako treba. Da se ne ide mnogo brzo na veće visinske razlike, da se ne prelazi 1.000 metara u jednom danu. Na primer, to se dešava na Kilimandžaru, mnogo ljudi se ne popne do kraja jer ih uhvati visinska bolest. Viđala sam razne situacije, veoma zabrinjavajuće. Vodiči nose planinare, a oni, koliko im je loše, ne znaju ni gde se nalaze. To se dešava na visinama zbog pritiska i nedostatka kiseonika. Dotok kiseonika u mozak je manji i sve funkcije u telu usporeno rade. Na Himalajima se postepeno penjete po 200, 300 do 500 metara nadmorske visine. Mene na Island Peaku ni glava nije zabolela, a na Alpima sam imala ozbiljne glavobolje.

Da li si se nekad našl u situaciji zbog koje si pomislila: "Šta mi je ovo trebalo?"

- Bilo je, kako ne, mnogo puta! Na Alpima, recimo, na nekim veoma strmim vrhovima. Bukvalno imam crnu rupu u glavi, zalepim se za stenu i ne puštam je. Ja sam ranije imala fobiju od visine i alpinizmom sam joj išla u susret i pobedila strah. Na rizičnijim vrhovima, gde se penješ uz stenu i rukama i nogama, bude tih strašnih situacija, ali kad prođe, nastaviš dalje. Nije to neki veliki problem. Na Island Peaku, na primer, sletali smo na aerodrom Lukla, najopasniji aerodrom na svetu. On se nalazi na visini od 2.800 metara, veoma je kratak, avioni su mali, izgledaju kao leteći taksiji. Pista je prekratka, čak i kada uzleću, desi se da propadnu malo dole, ali to sve daje posebnu čar.

Alpinizam - najveća ljubav

Koliko je slično ili različito alpinističko iskustvo sa onim iz sportskog rijalitija?

- To su dve različite stvari. Alpinizam je moja ljubav, ja to obožavam, iako me ljudi pitaju zašto idem tamo da se mučim i iscrpljujem telo. Što se tiče Exatlona, to je nešto drugačije i prilika koja se dobija jednom u životu. Mislim da za to ne možeš ni da se pripremiš ni da pretpostaviš kako će da bude. Bez telefona, odvojen od svega, od porodice i sa tim ljudima tamo… Mi smo se toliko zbližili da se manje-više svi redovno čujemo. Kada sa tim ljudima spavaš, jedeš, boriš se na poligonu za tim… stičeš neprocenjive uspomene i iskustvo. Veoma sam zahvalna i srećna što sam doživela tako nešto.

Exatlon - neprocenjivo iskustvo

Poligoni su zahtevni, koliko je bilo naporno?

- Kad sam ih prvi put videla, bilo je "wow". Sve je bilo ogromno, visoko, dugačko… Ja sam prvi put pomislila: "Joj, kako ću ja ovo da pređem", ali nekako kada kreneš i adrenalin udari, sve teče. Mislim da adrenalin igra najveću ulogu, jer kada Vuk dune u pištaljku, ti samo ideš napred, više ne razmišljaš. Gledaš samo što brže da odradiš sve i, naravno, da se ne povrediš, što ja baš nisam uspela. Verujem da svi imamo za ceo život uspomene od Exatlona. Cevanice su nam olupane skroz, ali nema veze. Gađanje nas je mučilo, na to je uticao milion i jedan faktor. Da li si spavao, da li si raspoložen, da li si vežbao… Ma, mnogo stvari. Mi smo baš vežbali to gađanje, ali bilo je od dana do dana da li imaš snage ili nemaš.

Šta je bio najteži momenat u kampu?

- Najteže mi je pala odvojenost od dece. Gledala sam da sa tim ne opterećujem tim i mislim da nisam, ali mnogo su mi nedostajali. Gledala sam da ne pričam o tome i meni je tako bilo lakše, ali opet oni su stalno bili prisutni tu u mojim mislima. Svaki poligon je bio za njih. Drago mi je da su bar oni mogli mene da gledaju.

"Mare nas je zabavljao"

Foto: Exatlon

Koje momente pamtiš kao najlepše?

- Ne znam da li bih mogla nešto da izdvojim. Drago mi je što sam upoznala te ljude, što sam ostala do kraja. Bilo je onako teških trenutaka kada mi se išlo kući, ali i onih kada sam htela da ostanem do kraja. Svi smo imali oscilacije. Da izdvojim nešto, ne mogu. Mnogo smo se šalili i smejali, na stranu sitne svađice i problemčići, bilo je super zezanje. Mare nam je bio naš "nindža" koji je imao bisere i sa njim smo se mnogo smejali. Svi smo bili ludi, manje-više, Joca i Nemanja, Mica i Anabela, pa i Andrej, iako je on povučen dečko, totalno se opustio sa nama. Bili smo opušteni, ležerni i bilo nam je prijatno.

Da li ti je Exatlon promenio život?

- Nisam to očekivala, ali mnogo toga se promenilo, od odlaska u prodavnicu pa dalje. Ljudi me prepoznaju, stanu da se slikaju, da me pitaju. Dobijam brdo poruka na društvenim mrežama. Najdraže mi je od svega, iako ima svih uzrasta, što ima mnogo dece i tinejdžera. To me raduje i veseli. Exatlon je super sportsko-rijaliti takmičenje koje baš deca i treba da gledaju i da se bave sportom, da ne drže telefone u rukama i igraju igrice na kompjuterima. Vidim da je dosta dece od Exatlona počelo da pravi poligone i to mi je fantastično.

BONUS VIDEO