''Ovde ujko spava, kada će ustati?'' Potresna ispovest roditelja surovo ubijenog policajca Nikole para dušu

''I dalje ne verujem šta se desilo. Kažem sebi: biću hrabra, neću plakati, ali čim izgovorim njegovo ime, krenu suze...Mnogo smo bili vezani nas dvoje,'' kroz suze priča majka mladog policajca Nikole Krmsanovića koji je ubijen na dužnosti pre tačno godinu dana.

Nikola Krsmanović je imao 34 godine, a ubijen je na dužnosti kada je sa kolegom Vjekoslavom Ilićem zaustavio taksi vozilo na ulazu u Loznicu radi redovne kontrole. 

Umesto isprava, Albanac Faton Hajrizi pucao je Nikoli u glavu, a njegovog kolegu Vjekoslava teško ranio. 

Na kobnom mestu, Nikoli je podignuta spomen ploča. Posthumno je odlikovan povodom Dana državanosti, Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić. Majka je pruezela i Medalju za hrabrost koju dodeljuje Sindikat srpske policije i nedavno najviše priznanje povodom Dana Grada - Povelju Grada Loznice...

Majka Ljiljana i otac Milenko čuvaju odlikovanja, Nikoline fotografije i žive sa živom ranom.  

- Nije bilo dana da se nas dvoje ne čujemo po četiri, pet puta. I koleginica mi je pričala: Što si dosadna, što maltretiraš dete, možda je s curom, možda je negde, ali ne... Samo na poslu kad je bio nisam zvala. Onda on pozove, javi se... Stalno smo se čuli - uzdiše Ljiljana. 

Kažu da su bili uvek sigurni u svog sina jer je oduvek bio i pristojan, pirmeren, odmeren i oprezan. 

- Nisam nikad razmišljala da će mu dlaka s glave faliti. Nikad nije seo za volan kad popije, nisam brinula da li će kad ode u kafanu da se pobije. S te strane sam bila mirna. I kad izađe, nikad se nisam pitala gde li je. Imao je želju da radi ovde, da sredi, ali eto - s tugom priča majka gledajući Nikolina odlikovanja. 

Prošle nedelje su obišli njegovu večnu kuću i obeležili godišnjicu. S uzdahom priča da ne može opisati kako joj se mešaju osećanja tuge i radosti. 

Pre godinu dana, kada su joj javili za Nikolinu pogibiju, bila je kod ćerke, zeta i unučića u Švajcarkoj. Posebno joj teško pada kada mala Sofija pita za ujaka, jer su, kaže, njih dvoje bili izuzetno povezani. 

 

- Sofija ga pamti, a Mihael samo pogleda sliku i raširi okice. Ona je bila ujkina lepotica. Volela je s njim da se slika, vodio ju je svuda...Sećam se, kad je bila ovde, pre nego što je Nidža poginuo, ona kaže meni: Bako, ja imam dva tate. Pa, kako, pitam je, a ona odgovara: Tatu Armina, i tatu ujku Nidžu. A ona je, duša mala, htela da kaže da ga voli kao tatu - priča Ljiljana. 

I dok nastavlja da opisuje ljubav ujaka i sestričine, boli svaka reč.

- Obavezno ide na grob i kaže: Ovde ujko spava. Kad će ustatati? Što, bako, ne kažeš policiji da ga probude - suze same kreću niz lice. 

Otac Milenko teško se kreće poslednjih godina. Kaže da je Nikola iz Beograda došao u Loznicu na službu da bi pomogao njima. 

- Nije bila prošla puna godina otkad je prešao. Došao je 3. avgusta, a poginuo je 18. jula. Kažu svi: da se bar nije vratio, bio bi živ. Ali, može li ko od sudbine da pobegne - tiho zbori, teško mu je. Jedva priča. 

- Od malena je bio dobar...Poseban, i ne samo za nas - kaže. 

Nedostaje im njegova energija kojom je, kaže, osvajao i okupljao ljude oko sebe. 

- Dolaze nam njegove kolege, pomažu nam, sve što treba oni urade, voze na terapiju u Banju Koviljaču, pokose dvorište...Nemam reči. Pitam ih: kako da im se odužim , a oni mi kažu da je Nikola njih zadužio. I Vjekoslav je dolazio. Teško je i njemu. Da su znali šta će se desiti, eh - uzidiše majka.  

Pamte koliko je bio omiljen međi kolegama. 

- On je stalno bio u pokretu. Kad je ovde došao završio je obuku za dron, on je voleo taj posao. Pa ovde je uvek bilo puno dvorište, druženje, roštiljanje...Prođem danas pored roštilja i pitam: Nidžo, pa ko će ga sad upaliti. Planirali smo svadbu da pravimo, da bude još bolje nego kad smo mu slavili ispraćaj u Kamenicu, o kome svi i sad pričaju - leti pogledom po fotografijama dok priča.