Serijski ubica je svoje žrtve silovao, pa spaljivao u furuni: Slučaj koji je potresao Jugoslaviju

Godinama je prolazio neprimećen, gotovo nevidljiv u svakodnevici Ljubljane. Metod Trobec nije ostavljao utisak opasnog čoveka, ali će se krajem sedamdesetih godina ispostaviti da se iza tog običnog lica krio jedan od najtežih kriminalnih slučajeva koje je Jugoslavija pamtila.

Na prvi pogled, Metod Trobec nije se razlikovao od mnogih drugih ljudi sa društvene margine. Menjao je poslove, često radio fizičke i povremene poslove, a stanovao je u iznajmljenim sobama i privremenim smeštajima. Nije imao stabilne odnose niti širi krug poznanika, što mu je omogućilo da godinama prolazi ispod radara.

Upravo u tim okolnostima upoznavao je žene — uglavnom one koje su se nalazile u teškoj životnoj situaciji, tražile posao, pomoć ili privremeni smeštaj. Policija je kasnije utvrdila da nije bilo otmica niti nasilnih napada na javnim mestima. Žrtve su u njegov prostor dolazile dobrovoljno, verujući da im nudi podršku ili izlaz iz problema.

Nestanci žena u Ljubljani u početku nisu povezivani. Prijave su dolazile razdvojeno, bez jasnih indicija da se radi o seriji zločina. Tadašnja kriminalistička praksa nije raspolagala savremenim bazama podataka i profilisanjem, pa su se slučajevi vodili kao pojedinačni nestanci odraslih osoba.

Preokret u istrazi nastao je kada su kriminalisti primetili ponavljajući obrazac — više nestalih žena imalo je poslednji poznati kontakt sa istim čovekom ili se kretalo u istom krugu lokacija. Detaljnijom proverom utvrđeno je da se te adrese poklapaju sa mestima na kojima je Trobec boravio.

Foto: printskrin Youtube

Istragom je utvrđeno da su ubistva izvršena u zatvorenom prostoru, bez upotrebe vatrenog oružja i bez buke koja bi privukla pažnju okoline. Zločini nisu bili impulzivni, već planirani, a Trobec je pokušavao da ukloni tragove i onemogući identifikaciju žrtava tako što ih je spaljivao u furuni za hleb. Upravo je to u početku otežalo policiji da nestanke poveže sa konkretnim krivičnim delima.

Njegovo hapšenje označilo je početak jedne od najsloženijih kriminalističkih istraga tog vremena. Tek tada je postalo jasno da se ne radi o jednom zločinu, već o seriji teških ubistava koja su se odvijala paralelno sa mirnim, gotovo uspavanim ritmom grada.

Suđenje Metodu Trobecu izazvalo je veliku pažnju, iako su mediji tog doba izveštavali uzdržano, bez senzacionalizma. Optuženi je tokom procesa delovao hladno i distancirano. Branio se ćutanjem, povremenim poricanjem i tvrdnjama da su dokazi pogrešno protumačeni. Kajanje nije pokazivao.

Sud je saslušao veliki broj svedoka, kriminalističkih inspektora i veštaka. Posebno važnu ulogu imala su psihijatrijska veštačenja, koja su utvrdila da je Trobec bio uračunljiv i svestan svojih postupaka u trenutku izvršenja krivičnih dela. Time je odbačena mogućnost blaže kazne.

Na kraju dugotrajnog i detaljnog postupka, sud je utvrdio da je Metod Trobec kriv za više teških ubistava i izrekao mu najstrožu zatvorsku kaznu predviđenu tadašnjim zakonodavstvom. 

Trobec je trebalo da izdržava dvadesetogodišnju kaznu do avgusta 1999. godine, ali je zbog pokušaja ubistva zatvorenika 1992. dobio još 15 godina zatvora. Izašao bi 2014. - tada bi imao 66 godina, ali je poslednji rođendan koji je dočekao bio 58. U zatvoru Dob pri Mirni, 30. maja 2006, monstrum iz Dolenje Vasi, Metod Trobec, sam je sebi presudio - vezao je čaršav za ventil iznad vrata svoje ćelije i obesio se.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Slučaj Metoda Trobeca ostao je zapamćen kao trenutak kada je razbijena iluzija da su monstruozni zločini nešto što se događa isključivo "negde drugde". U policijskim i kriminološkim krugovima kasnije je analiziran kao primer koliko su važni povezivanje podataka, rana identifikacija obrazaca i ozbiljno shvatanje prijava nestanaka.

Decenijama kasnije, njegovo ime i dalje se pominje kao upozorenje — da zločin ponekad ne dolazi uz alarm, već tiho, skriven iza sasvim običnog lica.

BONUS VIDEO