"Branka je videla ubicu, znala je ko je, zato je i ona ubijena": Potresna ispovest oca 6 godina nakon ubistva u Vranjskoj Banji - jedna stvar i danas budi jezu

Šest godina nakon ubistva Brankice Anđelković i Slavoljuba Mladenovića, porodica i dalje traži odgovore o misterioznom zločinu u Vranjskoj Banji.

Šest godina je prošlo od noći između 19. i 20. jula 2020. godine kada su u Vranjskoj Banji ubijeni Brankica Anđelković i njen vanbračni partner Slavoljub Mladenović. Njena porodica ni dan danas ne zna ko joj je oduzeo život, a Brankica je na večni počinak ispraćena sama uprkos činjenici da je godine života provela uz čoveka koji je iste noći ubijen.

Dok na njenom grobu stoje stihovi koje su joj roditelji posvetili, njen otac Staniša kaže da mu je i dalje "jako teško da se vraća na taj dan" i tvrdi da neki godinama znaju mnogo više nego što govore.

Na groblju u Vranjskoj Banji, među desetinama porodičnih grobnica od crnog i sivog mermera, jedna odmah privlači pažnju. Spomenik od crvenog kamena izrađen je u obliku srca i suze, a u njegovom središtu nalazi se fotografija žene sa blagim osmehom, dok ispod nje zlatnim slovima piše Branka Anđelković.

Na prvi pogled deluje kao i svaka druga grobnica, a tek kad priđete malo bliže postane jasnije da iza nje stoji porodica koja ni šest godina kasnije nije pronašla svoj mir. Na poleđini spomenika uklesani su stihovi koje su joj najbliži posvetili: "Mnogo si radila, svakom pomagala, al sudbina kleta na put ti je stala. Za sve što si dala, od srca ti hvala".

Na mermernoj ploči ispred samog spomenika nalazi se još jedna emotivna poruka posvećena ženi koja je ubijena u toku noći, a čije ubistvo i dan danas nije rešeno.

"Teško je prihvatiti saznanje da si nas zauvek napustila, a sećanje na tebe ne umire dok žive oni koji te vole", napisano je u crvenom mermeru.

Te dve poruke su jedino što porodica može da ostavi ćerki, ali postoji još jedan detalj koji posebno privlači pažnju - na grobnici nema Slavoljubovog imena.

Foto: S.T.

 

Dve decenije živeli zajedno, na večnom počinku razdvojeni

Brankica Anđelković i Slavoljub Mladenović živeli su gotovo dvadeset godina zajedno, nisu bili venčani, ali su živeli kao vanbračni partneri u kući koju je Brankičin otac Staniša godinama ranije kupio od jednog lekara. Prvobitno je porodici služila kao vikendica, a kasnije ju je prepustio ćerki kako bi u njoj započela zajednički život.

Upravo ispred te kuće oboje su brutalno ubijeni. Napadač je pod okriljem noći došao do njihove kuće, a zatim, prema navodima iz tužilaštva, u Slavoljuba ispalio osam hitaca, dok je Brankica pogođena jednim metkom u slepoočnicu. Uprkos neumornoj istrazi, ispitivanju svedoka, meštana, kao i poligrafu, ubica nikada nije pronađen.

Iako su gotovo dve decenije delili isti dom, Brankica i Slavoljub nisu zajedno ispraćeni na večni počinak.

Brankica je sahranjena na groblju u Vranjskoj Banji.

Prema ranijim izjavama Brankičine majke, porodice nisu želele da budu sahranjeni zajedno. Tako je žena koja je gotovo polovinu života provela sa istim čovekom poslednje počivalište dobila sama, dok je on najverovatnije sahranjen u svom rodnom mestu.

"Zna se istina, ali se ne govori"

Kada smo ga pozvali telefonom i zamolili da se, posle šest godina, još jednom vrati na događaj koji mu je zauvek promenio život, sa druge strane zavladala je tišina. Nekoliko sekundi nije izgovorio ni reč, kao da pokušava da pronađe snagu da ponovo otvori ranu koja nikada nije zarasla.

- Jako mi je teško da se vraćam na taj dan - izgovorio je naposletku, a u toj jednoj rečenici bilo je više bola nego u svim policijskim saopštenjima objavljenim tokom proteklih šest godina.

Za njega, Brankica nije samo jedna od dve žrtve nerazjašnjenog dvostrukog ubistva. Ona je i dalje devojčica koju je podizao, ćerka kojoj je kupio kuću kako bi u njoj bila srećna i žena za koju ni danas ne može da prihvati da je više nema. Upravo zbog toga uveren je da njegova ćerka te noći nije bila prava meta.

- Samo zato što je videla ubicu. Videla ga je, znala je ko je. Zato je i ona nestala. Zato je i ona ubijena - rekao je Staniša.

Staniša kaže da je svih ovih godina u glavi bezbroj puta vraćao film na poslednje sate koje je njegova ćerka provela živa, pokušavajući da pronađe bilo kakav detalj koji bi mogao da objasni zbog čega je završila kao žrtva jednog od najmisterioznijih dvostrukih ubistava na jugu Srbije. Što je više razmišljao, sve je bio sigurniji u jedno - da njegova ćerka nikada nije trebalo da bude meta.

Foto: S.T.

Po njegovom mišljenju, Brankica je izgubila život samo zato što se u pogrešnom trenutku našla na pogrešnom mestu.

To je uverenje koje nosi još od dana kada je pronašao telo svoje ćerke, ali i tvrdnja koja nikada nije potvrđena zvaničnim rezultatima istrage. Nadležni organi do danas nisu saopštili da je utvrđeno da je Brankica poznavala čoveka koji je te noći došao do njihove kuće, niti da je upravo zbog toga ubijena.

Ipak, Staniša kaže da ga godine nisu ubedile u suprotno. Naprotiv. Što više vremena prolazi, kaže, sve manje veruje da će porodica ikada saznati istinu.

Tokom razgovora tvrdi da istraga svih ovih godina stoji u mestu, a na pitanje zbog čega je izgubio poverenje u istragu, odgovara gotovo bez razmišljanja.

- Sve što budem radio, to je uzaludno. Sve su nam lagali. Sve su nam obećavali. Godinama su pričali da će nešto biti, a na kraju nije ispalo ništa. Vrana vrani oči ne vadi - kaže Slaviša.

Reč je o tvrdnjama oca ubijene žene koje nisu potvrđene zvaničnim dokazima, dok je Više javno tužilaštvo u Vranju u julu saopštilo da se predmet i dalje vodi protiv NN izvršioca zbog krivičnog dela teško ubistvo, kao i da su tokom istrage obavljena brojna balistička, DNK, fizičko-hemijska i druga veštačenja, saslušan veliki broj svedoka i naložene dodatne operativne provere, ali da identitet počinioca do danas nije utvrđen.

Kuća nije prazna, iako u njoj više niko ne živi

Kuća u kojoj je Brankica živela sa Slavoljubom i dalje stoji na kraju uskog puta, sakrivena među drvećem i voćnjacima, daleko od pogleda prolaznika. Do nje ni danas nije moguće prići automobilom, već se poslednji deo puta prelazi peške, zbog čega mnogi meštani veruju da je čovek koji je te noći stigao do nje morao veoma dobro da poznaje teren.

Iako je od ubistva prošlo šest godina, kuća nije napuštena, a ispred nje sedi pas koji glasnim lavežom dočekuje svakoga ko priđe. Čuva, a njega čuvaju Slavuša i Ružica, kao što čuvaju i uspomenu na svoju ćerku.

Posle Brankičine smrti njeni roditelji nisu dozvolili da kuća zaraste i nestane, uprkos činjenici da je to mesto gde su zauvek izgubili svoje dete. Iako u njoj više niko ne živi, gotovo svakodnevno dolaze, uređuju dvorište, kose travu i sade povrće.

Komšije kažu da Staniša i njegova supruga ne dolaze zato što moraju, dolaze zato što je to jedino mesto na kojem još osećaju da je njihova ćerka blizu. Za razliku od brojnih priča koje su se godinama pojavljivale o Slavoljubu, meštani o Brankici gotovo bez izuzetka govore isto.

- Bila je divna. Kao da ni mrava ne bi zgazila. Nju i njene roditelje smo poznavali. Dobri ljudi. Nikome nije jasno zašto je morala i ona da strada - rekla je jedna meštanka.

Druga je, gotovo šapatom, izgovorila rečenicu koja je ostala da odzvanja i dugo nakon što smo napustili Vranjsku Banju.

- Tako ti je to… Sudbina kleta. Zavolela je čoveka koji je, najverovatnije, bio njen kraj - rekla je druga.

Meštani godinama u strahu

Stanovnici Vranjske Banje i danas pamte taj osećaj nelagode koji su osetili jutro nakon ubistva, kao i zbog činjenice da je osoba koja je hladnokrvno ugasila dva života i dalje na slobodi.

- Potresno je bilo, Boga mi. To je naša blizina, svi smo tu u okolini. Ne znaš ni ko je ni šta je, a ti tu spavaš - rekla je meštanka Vranjske Banje.

Prema njenim rečima, ljudi su mesecima nakon ubistva zaključavali kapije, proveravali prozore i odlazili ranije u krevet, kao mere predostrožnosti u slučaju da su Brankica i Slavoljub bili samo slučajne mete nekoga ko voli i želi da ubija. U prvim danima posle ubistva meštani su se između sebe ispitivali o tome ko je poslednji video Brankicu i Slavoljuba, ko se sa njima uopšte družio, kao i da li je iko od njih u danima pre ubistva zapazio nekoga ko im nije poznat.

Svaka ta glasina je među komšijama dobijala težinu mogućeg traga, a vremenom su policijske ekipe prestale da obilaze ulice, novinari su otišli, dok su se meštani u tišini vratili svojim poslovima, i dalje se okrećući preko ramena kada začuju neki čudan zvuk.

Pitanje koje su postavljali onda, postavili su i pred našom ekipom: "Kako je moguće da niko nije čuo čak devet pucnjeva?" Svi sagovornici sa kojima smo razgovarali u Vranjskoj Banji, a koji žive u neposrednoj blizini samog mesta jezivog zločina, tvrdili su da te noći nisu čuli pucnjavu.

Zbog same zavučenosti kuće, kao i činjenice da je ubistvo počinjeno u mrklom mraku, gde je jedina svetlost dolazila sa prozora kuće u kojoj su živeli Brankica i Slavoljub, ubica je uspeo neometano da nestane bez traga. Nije bilo svedoka koji su mogli da vide sumnjivu osobu, automobil, a samim tim nije bilo moguće ustanoviti izgled napadača ili pravac njegovog kretanja.

Do trenutka kada su tela pronađena, prošlo je i više nego dovoljno vremena da ubica ode daleko, možda čak i u drugu državu i da omogući sebi slobodan život bez zatvorske kazne. Za meštane je, međutim, činjenica da ništa nisu čuli postala gotovo jednako velika misterija kao i sam identitet ubice.

- Noću se ovde sve čuje. Šakali, uznemire se kerovi, čuje se i kad ti neko prolazi ispred dvorišta. Zato ljudima nije jasno kako niko nije čuo šta se dogodilo - navodi sagovornik.

Selom zavladala tišina

Iako je slučaj ostao nerešen, a potresao je mnoge, o njemu se u Vranjskoj Banji danas govori veoma malo. Meštani izbegavaju tu priču među sobom, osim na godišnjicu kada ih podsete tekstovi koje pročitaju u medijima, a čak i tada, kroz šapat pominju same nelogičnosti samog slučaja.

- Iskreno, kao da je neko zabranio da se o tome priča - rekla je jedna meštanka.

Naime, nije reč o formalnoj zabrani jer niko nije rekao meštanima da ćute o tome. Neki odmah govore da ih nisu poznavali, te da zbog toga ne žele da pričaju o zločinu, drugi objašnjavaju da nisu bili prisutni kobne večeri, a treći pominju da poznaju samo Brankičine roditelje, da se nje sećaju, ali da se o Slavoljubu gotovo ništa ne zna.

Prema podacima objavljivanim tokom istrage, na par je pucano iz oružja za koje se pretpostavljalo da je lovačka puška, a istražitelji su zbog načina ranjavanja Slavoljuba odmah usmerili istragu u tom pravcu. Njegov život, poznanici i mogući neprijatelji, sve je to ispitano, ljudi su saslušavani, ali ništa nije otkriveno.

Policija je proveravala da li je imao neke neraščišćene odnose, dugovanja ili sukobe koji su mogli biti povod za osvetu, a u javnosti su se tada pojavile različite priče o Slavoljubovoj prošlosti i životu. U medijima je motiv išao od finansijskih sporova i pozajmljenog novca, do pretpostavki da je neko želeo da mu se osveti zzbog ranijih poslova i poznanstava. Ništa od toga, međutim, nikada nije potvrđeno pred nadležnim organima.

Meštani su pričali da je Slavoljub poznavao osobu koja im je te noći došla pred kuću i oduzela im živote, upravo zbog toga što do kuće nije jednostavno stići, naročito po mraku, kao i da se neko ko ne poznaje teren teško mogao pojaviti pred njihovim pragom bez lutanja kojim bi privukao pažnju ostalih meštana i njihovih pasa u dvorištima.

Neki su pričali da je Slavoljub izašao ispred kuće jer je začuo šum ili zato što ga je neko pozvao, ali precizan sled događaja nikada nije zvanično utvrđen.

Raniji podaci iz istrage ukazzivali su da je fokus bio na ljudima sa kojima je Slavoljub bio u kontaktu, pošto je sve upućivalo da je on bio primarna meta, a da je Brankica stradala kao svedok jezzivog ubistva.

Tokom istrage pregledane su i dostupne kamere na pravcu koji vodi ka nepristupačnom mestu zločina, teren je detaljno pretražen, a obavljeni su i pretresi i razgovori sa brojnim ljudima, ali ništa nije dovelo do rasvetljavanja slučaja. Jedino što je svima do sada poznato je da je neko, pod okriljem noći, uspeo da pronađe njihovu kuću, ubije dvoje ljudi na hladnokrvan način i da nestane bez traga i glasa.

Lokalni mediji su u danima nakon zločina navodili da je saslušano oko 30 osoba iz Vranjske Banje i okolnih mesta, da su pojedini ljudi proveravani na poligrafu, kao i da se jedno vreme govorilo da se "krug oko ubice zatvara".

Međutim, ono što je u avgustu 2020. godine izgledalo kao mogući pomak nikada nije završeno hapšenjem ili optužnicom, a od tada do danas promenila su se godišnja doba, porasle su voćke koje je sadila, procvetalo je cveće koje njeni roditelji i dalje neguju, ali jedno se nije promenilo - Brankicina porodica je ostala bez odgovora, prenosi Telegraf. 

Ime čoveka koji je te noći ispalio devet hitaca i dalje nije poznato, a porodica i dalje, šest godina kasnije, svaki odlazak na groblje završava sa istim pitanjem sa kojim se svakog dana budi: "Ko je i zbog čega ubio njihovu Brankicu?"

                                        BONUS VIDEO