Sretko Kalinić hteo u Legiju stranaca! "Primili me na testove, pa su me zauvek oterali"

Sretko Kalinić (52), osuđen na 40 godina robije zbog ubistava "zemunskog klana" i učešća u atentatu na premijera Zorana Đinđića hteo je da ode u Legiju stranaca, ali nije primljen zbog krađe kola.

Na ovaj korak se odlučio nakon odlaska iz "crvenih beretki", koji je, kako kaže, napustio u oktobru 1995. godine, a na poziv rođaka u vlasništvu Branislava Trojanovića Trojketa (56), ubijenog u sačekuši 4. novembra 2009. godine.

-  Odlučio sam da odem u Legiju stranaca, pa sam pitao jednu gospođu na ulici gde mogu da se prijavim. Ona mi je vrlo ljubazno i detaljno objasnila gde da odem i kako. Dala mi je adresu i kartu za metro. Zahvalio sam se ljubaznoj gospođi i sišao u metro. To mi je bio prvi put da sam ušao u metro. Iznad vrata je pisalo kuda prolazi. Na najjednostavniji način su objasnili kako da čovek dođe do potrebne destinacije. Кada sam stigao na adresu koju sam dobio, to je bila jedna velika kasarna. Obilazio sam je prilično dugo dok nisam stigao do prijavnice. Objasnili su mi da se tu ne primaju prijave za vojnike legionare i dali su mi adresu od nekog severnog centra. Otišao sam ispred tog utvrđenja koje je ličio na Кalemegdan sa ogromnom kapijom. Seo sam na nekih 20 metara dalje od kapije da zapalim jednu cigaretu, jer sam mislio da će mi oduzeti sve kada uđem unutra Svaki čas se palilo svetlo koje je reagovalo na senzor, a legionar bi svaki put provirio kada se upali svetlo, završio sam cigaretu i otišao do velike kapije. Legionar je otvorio vrata i pustio me unutra, pa me je uveo u jednu veliku prostoriju u kojoj je bila samo jedna dugačka klupa za sedenje. To je bila najduža klupa koju sam ikada video. Uzeo je moje stvari, odneo ih i zaključao vrata na toj prostoriji. Prošlo je nekih dvadesetak minuta dok nisam čuo ključ u bravi. Tada su došla dva legionara i rekla mi da idem sa njim. Jedan je bio ispred mene, a drugi iza i nosio je moje stvari - otkrio je Sretko Kalinić u svojoj knjizi "Moj život pre zemunskog klana".

Foto: EPA

Kako navodi, oni su ušli u jednu zgradu gde su ga odveli kod nekog oficira koji mu je tražio dokumenta pa je upisao podatke iz pasoša u neku svesku.

- Postavljao mi je neka obična pitanja i moje odgovore upisivao u svesku. Dali su mi neku njihovu plavu trenerku da obučem, a moje stvari su oduzeli. Samo su mi ostavili patike i stvari za ličnu higijenu. Zatim su me odveli u spavaonu u kojoj je bilo nekoliko regruta. Bili su mladi kao ja i svi su bili Francuzi. Drugog dana sam video da postoje još dve spavaone koje su bile pune regruta, možda ih je bilo oko 50 - 60. Bilo ih je iz svih krajeva sveta, koliko sam mogao da primetim, a najviše je bilo Poljaka. Njih sam pola razumeo šta pričaju. Smešno mi je bilo što su svi svaki čas govorili "ku**a". To im je uzrečica, kao što mi svaki čas je**mo nekome mamu. Jedan Poljak je bio preterano pobožan, često se krstio. Bio je nekako bespotrebno uplašen od čitave atmosfere koja je tamo vladala. Ovi ostali Poljaci su bili prave barabe, separatisali su se i vodili su neku svoju politiku - opisao je Kalinić atmosferu prilikom tadašnjeg dolaska u regrutni centar legionara u Francuskoj. 

Foto: Foto: Profimedia

Trećeg dana boravka u severnom centru za regrute legionara u Parizu izveli su ih napolje da vide koliko su spremni fizički.

- Vodio nas je neki oficir koji je imao značku drugog režimenta. To je valjda njihova najelitnijih jedinica. Taj oficir je imao oko tridesetak godina. Trčali smo oko 1.000 metara i bio sam ubedljivo prvi. Drugi je bio neki crnac koji je ranije bio u španskoj legiji. Prvi put sam tada i saznao da to uopšte i postoji. Crnac je dobro trčao, ali sam i njega ostavio pedesetak metara. Treći je bio onaj legionar koji nam nije mogao opepeliti. Njega sam ostavio sigurno 200 metara. Dobro se držao nekih 400 - 500 metara. Diktirao je tempo, a ja sam bio metar iza njega. To svakog nervira, pogotovo kada vide da si spremniji od njega. Legionar je stalno pojačavao tempo od samog početka, ali se nije mogao odvojiti od mene. Čim sam osetio da ne može više da ubrzava, obišao sam ga i ubrzao do 80 ili 90 odsto šprinta. Oficir je morao da uspori, šta će kada je slabiji. Tog dana smo polagali neke psiho testove. To vam je ono glupavo da vide da li imate uopšte mozga. Svi testovi osim jednog su bili na srpskom, na vrhu testa je pisalo serbokroate, doslovce tako. Pitanja su bila kao da smo napola retardirani. Recimo, pitanje glasi koliko ima kockica na slici koja pokazuje pet kockica, a mi treba da zaokružimo a, b ili c. A je označavalo tri, B četiri, a C pet kockica Šta biste vi zaokružili? Kažite koliko su glupa pitanja. Otprilike su sva pitanja bila takva, koji ćeš im ku**c ako si pametan - navodi Sretko Kalinić u knjizi "Moj život pre zemunskog klana".

Video sam urezano Arkanovo ime

On konstatuje da Legija stranaca nije onakava kako se zamišlja u javnosti.

- Nije više Legija stranaca što je nekada davno bila, proveravaju sve strance koji dođe u Interpolu što je potpuna budalaština. Danas je Legija stranaca smejurija. Zbog toga su nekad bili dobri, pa kad se sj**eš napolju odeš kod njih i budeš vojnik, ako ne znaš drugačije. Tog dana su nas odvezli negde u gradsku civilnu bolnicu na preglede srca, pluća, zuba, vida, sluha. Petog dana boravka u Legiji u Parizu su nam rekli da uveče idemo za Abanju. Tog dana kada je nas nekoliko otišlo da zapalimo cigaretu u neku prostoriju otvorio sam krovni prozor da izlazi dim napolje. Malo sam gledao sa prozora šta se dešava napolju i video sam da je na spoljnoj strani prozora, na limu, urezano Arkan. Da li je to bio naš Arkan ili neki drugi ne znam, ali to je pisalo. Nebitan detalj, ali meni je tada bilo drago i bio sam ubeđen da se on tamo potpisao. Vratili su nam naše stvari koje su bile kod njih, pa smo u sobama čekali da krenemo za Abanju, na jug Francuske. Odvezli su nas na železničku stanicu u Parizu, gde smo čekali voz skoro do ponoći, možda i posle ponoći. Bilo nas je prilično mnogo, čitav jedan vagon je bio pun regruta, možda nas je bilo oko 200. Stigli smo ujutru u Marsej, svanulo je već bilo kada smo stigli. Tamo su nas čekali autobusi koji su nas odvezli u Abanju u prvi režiment. Tako je pisalo na zidu i to sam video ispred kapije - piše osuđeni "zemunac".

Foto: facebook

Napominje da je u Marseju bilo sve isto kao i u Parizu.

- Oduzeli su nam stvari i dali su nam njihove. Tamo nisu dozvoljavali da se nose bokserice gaće nego su nam dali oni njihove slip gaće. Postavljali su nekoliko pitanja koja su upisali u svesku samo što je ovde to išlo puno brže. Prozivali su i jednog Hrvata. Dovikivali su mu Francuzi, oni što su nas upisivali da je ustaša.  Zaboravio sam kako se zvao. Danijel ili Dejan, a možda sam potpuno
promašio. On je u Austriji živeo, odande je došao u Legiju. Posvađao se sa ocem, pa je zato otišao u Legiju, iz inata. Sa njim sam se i družio čitavo vreme svog boravka u Abanji zato i znam ove podatke o njemu. Tamo su nam radili dalje psihofizičke provere da bi se pravila selekcija ko će gde
biti raspoređen. Abanja je ozbiljan vojni centar. Imali su pravu atletsku stazu, gde sam video da rade provere na regrutima. To me je posebno radovalo, baš sam planirao da se tu dokažem i ostanem, ostavim i dušu i srce na toj stazi i dam svoj maksimum. Tada sam mogao bez problema
da istrčim 1.000 metara ispod tri minuta - dočarava Kalinić kako izgleda strogi prijem u Legiju stranaca.

Pomislio sam da sam primljen

Kaže da su ih posle pet dana su postrojili ispred tog objekta gde smo boravili i prozivali neke od njih.

-  Prozivali su i Hrvata, mene i još nekoliko njih da istupimo iz stroja i krenemo za nekim legionarom. Stigli smo do neke zgrade i oni su ušli unutra, a meni je ovaj legionar drsko rekao da idem za njim. Išao sam do neke zgrade gde me je odveo na sprat. Tamo je bilo još nekoliko legionara. Jedan od njih mi je dao u ruke malu tablu na kojoj je kredom bio napisan broj, rekli su mi prilično drsko da stanem uza zid i držim onu tablu ispod brade da me slikaju. Obradovao sam se da su me primili u Legiju. To mi je bila prva misao. Onda su mi uzeli otiske svih 10 prstiju. Mislim se sto posto su me primili, pa me slikaju za onu legitimaciju. Odveli su me odatle nazad u onu prostoriju u kojoj su mi oduzeli moje stvari kad sam došao i gde su me upisali. Kad su mi vratili moje stvari, dali su mi čini mi se 300 franaka, neki papir i voznu kartu Marselj - Pariz. Tada sam shvatio da su me oterali. Zabranili su mi da ikad više odem u bilo koji objekat Legije stranaca dok sam živ - opisuje svoj neuspeh osuđenik požarevačke "Zabele".

Kalinić smatra i da zna zbog čega nije položio prijemni ispit u fransukoj vojsci.

- Nije mi bilo ni na kraj pameti da neću biti primljen zbog je***ih kola. Zato su i bili onako drski mamu je**li sami sebi, znali su da sam im ja lično otimao vozila. Bilo mi je baš krivo što su me oterali, ali nema veze bar sam uživao kad sam im otimao kola i to samo one čiroki kockice. Stanem nasred puta, izbacim ih iz kola, pobacam sve papire napolje iz kola i vozim se kao da mi je deda kupio taj džip. Nisam imao sreće da naiđe onaj sa 4.0 motorom, benzinac. Bili su samo oni 2.5 dizel i dobro su išli, a nisu ni neki potrošači. Ta kola sam otimao sam, bez ičije pomoći i baš sam uživao u tome. Uhapsila me naša murija jednom, pa su me odveli na sud. Koji crni sud u Krajini, smejurija prava. Tako su saznali za automobile da sam im ja uzeo na pozajmicu "čiroki" jer su dva UNPROF- ca trebalo da dođu na suočenje sa mnom. Taj sam "čiroki" koristio bukvalno kao da mi je deda kupio. Saznao sam da će me uhapsiti, pa sam ga prodao - završava Kalinić priču o tadašnjem avanturizmu u Francuskoj.