ČUO SAM ZLOKOBAN ZVUK "CAK"! GOREO SAM OD POJASA NAVIŠE, PLAMEN JE BIO 3 METRA IZNAD MENE! Davora ZAPALIO prvi komšija, a razlog za to je BIZARAN!

Davora Đorđevića (44), iz majdanpečkog sela Crnajka, je 2012. zajedno sa suprugom E.G. (38), rumunskom državljankom, pokušao da zapali prvi komšija Obrad Bučanović (69)

- Spavao sam sa suprugom u jednoj sobi kuće koju sam započeo da gradim, pošto mi je stara, pod tada još nerazjašnjenim okolnostima, mesec dana pre toga, izgorela u požaru – seća se Davor.

- Čuo sam kako je neko razbio staklo na prozoru i odmah sam osetio kako me poliva neka tečnost. Iskočio sam iz kreveta i potrčao ka vratima, ali su ona bila zaglavljena i, kako sam kasnije saznao, natopljena, benzinom.

Nemajući izbora, Đorđević je iskoćio kroz prozor. U dvorištu je ugledao čoveka, koji je pokušao da pobegne.

- Skočio sa na njega i počeli smo da se tučemo – nastavlja naš sagovornik.

– Međutim, sa mene se cedilo gorivo, a onda sam začuo zlokoban zvuk – "cak". Čovek sa kojim sam se rvao je kresnuo upaljač i – zapalio me. Tom prilikom, plamen je zahvatio i njega, ali je on imao dvojicu pomagača, koji nikada nisu otkriveni, koji su ga ugasili, nakon čega su pobegli.

Plamen je Davora zahvatio od pojasa naviše. Srećom, sa žice za sušenje veša strgao je stari kaput, obukao ga i nekako uspeo da ugasi vatru koja je pretila da ga proguta.

- Goreo sam od pojasa naviše. Supruga mi je posle kazala da je od mene u visinu plamen dostizao i do do tri metra. Jedva sam preživeo, a danas se budim na svaki šum, u mislima vrlo često ponovo sve to preživljavam… Kako se ispostavilo, zapalio me je prvi komšija Obrad Bučanović (69), koji je prošle godine preminuo u zatvoru, odsluživši polivinu od 10 godina robije, na koliko je bio osuđen.

Foto: Shutterstock

- Moja supruga je pozvala policiju i Hitnu pomoć i brzo sam prebačen u majdanpečku bolnicu. U bolnici sam, dok su me tuširali vrelom vodom, izgubio svest. A, kada sam došao k sebi, rečeno mi je da mi je polovina tela zahvaćena opekotinama drugog i trećeg stepena.

Usledio je mučan period rehabilitacije. Davor je pod nadzorom lekara bio godinu dana, nakon čega je o svom trošku, kada je pušten iz bolnice, koristio mleko i vosak za opekotine. Na oporavak je potrošio više od dve hiljade evra.

- Policija je ubrzo otkrila da je čovek koji je moju suprugu i mene pokušao da zapali bio moj prvi komšija Obrad – i sada je u neverici Đorđević.

– Znate zašto je to učinio? Zato što sam od njega kupio zemlju, da bih imao put do svoje kuće. Ali, on mi je i dalje zabranjivao da tu prolazim, pa sam ga tužio i dobio na sudu.

Bučanović je, nakon mučnog suđenja, 2014. osuđen na 10 godina robije. Ali, kaznu nije izdržao do kraja – preminuo je, prošle godine – u zatvoru.

- Mesec dana pre nego što me je Obrad zapalio, bio sam sa suprugom u Rumuniji, u tazbini – seća se Davor.

– Kada sam trebao da se vratim, auto mi se pokvario, pa sam kod ženine familije neplanirano ostao još jedan dan. A, kada sam se vratio u Crnajku, zatekao sam započetu kuću spaljenu do temelja. Obrad je na sudu priznao da je i to on učinio, i da meta nije bila moj započeti dom, već moja supruga i ja.

Pošto je zapalio Đorđevića, Bučanović, koji je i sam dobio opekotine po rukama i telu, pobegao je sa lica mesta. On se nekoliko sati kasnije javio u negotinsku bolnicu, tražeći da mu saniraju rane. Lekari su, međutim, obavestili policiju, koja je napadača na Đorđeviće ubrzo uhapsila.

- Nakon godina lečenja, donekle sam se oporavio – kaže Davor.

- Ožiljci su jedva vidljivi, kosa mi je ponovo porasla… Ali, kada je previše toplo ili hladno, celo telo počine nesnosno da me svrbi, kao da su mi mravi ušli pod kožu. Ne brijem se, jer mi nakon toga izlaze plikovi, koji me nesnosno bole, po licu.

Đorđević dodaje i da ne sme ni da pomisli šta bi se desilo da je njegv sin, koji tada bio beba, ostao da spava s njim u započetoj kući.

– Ponovo sam, kada sam malo došao k sebi, počeo da zidam kuću – dodaje ovaj napaćeni čovek.

- Ali, više nisam mogao da živim tu. Sve sam ostavio i otišao u susedno selo Klokočevac, gde živim privatno. Ali, u Crnajku se više, ni mrtav, ne vraćam…