AUDIO-SNIMCI VELJE NEVOLJE! ZNAM KO JE UBIO MOG SALETA! Belivuk o prijateljstvu sa Aleksandrom Stankovićem i kako su PREUZELI JUG!

Upoznali su se na južnoj tribini, formirali grupu "Janjičari" i preuzeli Partizanov jug. Onda su to iskoristili da regrutuju vojsku navijača za svoje prljave poslove. Kriminal je brzo potisnuo navijanje i grobari su postali ispostava mafijaškog "kavačkog klana"...

Veljko Belivuk u snimcima tvrdi da su on i Aleksandar Stanković poznatiji kao Sale Mutavi, oslobodili fudbalere i navijače terora koje su ranije vođe primenjivale. Pa ko poveruje - poveruje...

Velja Nevolja ovako opisuje prvi susret s kasnije ubijenim Stankovićem:

- Ja sam Sale. Drago mi je, Velja. Ja sam Sima. Tadašnji isto jedan od vođa Sima Srbija. Kaže Sale: "Sima bi voleo da jednog dana ti i ja preuzmemo priču. Pošto smo jedini i fizički i mentalno i svakako sposobni da izguramo tu priču." To je bila prva naša rečenica koju smo progovorili. Znači prva, baš prva, i od tog dana mi krećemo druženje. Jer vidimo da sve što mi radimo prolazi. Ne u negativnom smislu da prolazi, već sklapale nam se kockice. To je i njemu i meni bilo novo.

Belivuk dalje govori o Saletu Mutavom:

- Znači, nije tajna da je on išao na Zvezdine utakmice. Te gluposti da je on bio vođa na severu i to, to je glupost. Znači, nije tajna da je on išao na Zvezdinu utakmicu, on jeste išao, davno, kao mlađi. I njemu je bilo novo i meni je ovo novo. S obzirom na to da je bilo novo, nama je 90 odsto vremena bilo na stadionu Partizana.

Određeni igrači su nam se požalili da ih određeni ljudi reketiraju. Bukvalno da ih reketiraju, da im traže pare, dotadašnji prijatelji. I oni su se nama žalili, mi smo onda došli i mi smo lepo obavili razgovor s tadašnjim vođama navijača, objasnili smo im da je njihovo vreme prošlo. Vi ste završili karijeru, dosta ste drali ljude, ajde sad malo pustite da se to radi kako treba.

Foto: Fotoilustracija/eStock/Tanjug/Informer

Koljač iz Ritopeka sebe u ovim razgovorima predstavlja u najlepšem svetlu:

- Dođe dečko iz Prijepolja, koji radi za 12.000 dinara, navijač kluba. I ovde autobus koji je besplatan za Milano, oni mu naplate 50 evra, na primer. Razumete šta vam pričam. Bilo je pritužbi i od ovog i od onog. I sad tako, kad vam dolaze ljudi, žale se, oni očekuju neku vrstu vaše pomoći. U tom trenutku Sale i ja smo se već nekih dobrih šest meseci družili, skapirali smo se, što bi se reklo, ulično.

Prijali smo jedan drugom, udopunjavali smo jedan drugog. Sve ono što ja zamislim i on bi u isto vreme. Baš smo bili kao blizanci. Devedeset odsto stvari koje smo radili, radili smo nesvesni tih radnji uopšte. Mi smo se toliko umešali nekim ljudima u svakakve vrste poslova, znači u legalne priče, gde ljudi ne mogu više bez nas da žive. A mi ne znamo to da iskoristimo, na primer "Samarićani", mi smo oterali tu ekipu koja je bila, koja je reketirala na svaki mogući način, upravu, klub, igrače, navijače i nismo ništa od toga iskoristili.

A evo i kako su radili:

- Mi radimo momentalno. Mi nemamo plan, mi ne sednemo ovako kod kuće i uzmemo sad mapu grada i tipa danas radimo ovo i ulazimo u takve stvari. Ne! Mi spontano. Mi smo znali da se vozimo gradom i spontano, jer smo osetili to tako u tom trenutku da tako treba. I sve što smo radili, radili smo ispravno. I to smo komentarisali uvek Sale i ja. Dokle god radimo ispravnu stvar, ovaj gore će da nas čuva.

Priča Belivuk i da su mnogima stali na žulj.

- Da detaljišem nešto dalje oko toga, ne želim, to nikad ne bih uradio javno. Mi smo budale. Jedino šta mogu da kažem je da smo stali mnogima na žulj, mnogima koji su neispravni, mnogi su se udružili protiv nas. I desilo se to što se desilo. Ima stvari o kojima ne moram da razmišljam šta pričam.

A ima stvari o kojima moram mnogo da razmišljam, ne zato što se nekog bojim nego zato što imam neke svoje principe, jednostavno. Da je poznato zbog čega, poznato je. Što se tiče Saleta, udružio se najgori mogući sloj ljudi iz zemlje i van nje. Znači, najgori mogući sloj ljudi, koji pojedinačno...

Sad da se sretnemo na ulici, morali bi da nam se jave, da nas izgrle, da nas izljube, ali je to sloj ljudi koji očigledno dobro zna šta hoće i na koji način to hoće. Neću da komentarišem ništa o njima, da ulazim u detalje neke specijalne. Ne mogu o tome, izvinite, stvarno ne mogu. Ne samo zato što se bojim nekog, pošto je i to pisalo. Znači ja sam, onaj dan, onom iz Kurira bih glavu odšrafio za ono, znači. Ufff, kako bih ga...

Da smo se uplašili, preplašili, prespojili s nekim. Pa ja sam onda tom Saletu mogao da kažem za života: "Izvini, Sale, ja sam ono, ja ne smem, brate! Ja ne mogu, ja imam ručnu, ipak." Znali smo ko je ubio Saleta. Znali smo svi. Evo ovako, da vam kažem iskreno, momak koji je krenuo da radi kod njega obezbeđenje, privatno ovako da ide s njim, kad je pitao Saleta: "Sale, je l' možeš da mi kažeš s kim smo dobri", Sale mu je dao najbolji mogući odgovor: "Nismo ni sa kim." I tako, tom logikom se i vode.