Poruka na stolu "OTIŠLI SMO U BAŠTU" bila je uvod u jedan od najmisterioznijih slučajeva u Srbiji

Kada je 2010. godine Srbiju potresla vest o nestanku Đorđa Andrejića, svi su se nadali da će dečak iz Majilovca biti nađen živ i zdrav. Međutim, ubrzo će se ispostaviti da će njegova sudbina biti jedan od najmisterioznijih slučajeva u Srbiji.

Te 2010. godine, Marina Andrejić mužu je ostavila poruku "otišli smo u baštu", a dva dana kasnije, počelo je da se odmotava klupko nesrećnog događaja.

Gde su Marina i njen sin, niko nije znao dva dana, sve dok se ona izbezumljena nije pojavila na lokalnom putu i ljudima koji su je povezli do kuće rekla kako joj sin nestao i kako ne zna gde je.
Prema pisanjima medija, nakon što je Marina došla kući i rekla mužu da ne zna gde je Đorđe, on je pozvao policiju i prijavio nestanak.

U tom trenutku, sve je počelo da biva zamršenije i zamršenije. Marina je tokom davanja izjava policiji govorila kontradiktorne stvari: prvo da ne zna gde joj je sin, da ga je izgubila, a onda da ga je onesvestila, da bi na kraju rekla da ga je ubila i pokrila lišćem. Kako je tada ispričala, ona se posekla na motiku, nakon čega je rekla sinu da ode po pomoć, na šta je joj je on odgovorio da neće.  Ona ga je tada, kako je tvrdila, udarila jednom drškom od motike, koji je bio koban za njega, a onda sakrila telo.

Foto: Privatna arhiva

Marina Andrejić je nakon ovoga osumnjičena za ubistvo, a potraga za telom dečaka je počela. Međutim,  na mestu na kojem se sve navodno odigralo, nije bilo tela niti bilo čega što bi ukazalo na zločin. Nakon mesec dana, potraga je obustavljena, a u isto vreme dešava se jedan veliki preokret: Marina u avgustu 2010. menja iskaz i povlači priznanje, navodeći da je zločin priznala jer su je  navodno policajci maltretirali. 

Lovci su tek 7. novembra 2010. u selu Majilovac pronašli lobanju, za koju je Biološki fakultet u Beogradu DNK analizom najpre utvrdio da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Na njoj nisu nađeni tragovi povreda za koje je majka tvrdila da mu je nanela, a uzrok smrti nikada nije zvanično utvrđen. Ostatak tela dečaka nikada nije pronađen.

Foto: Darko Cvetanović

Marina Andrejić je optužena za ubistvo sina. Viši sud u Požarevcu ju je dva puta proglašavao krivom za teško ubistvo deteta i prvostepeno ju je oba puta osudio na 20 godina zatvora, ali Apelacioni sud u Kragujevcu ju je oslobodio zbog nedostatka dokaza. Andrejićeva je zatim puštena iz požarevačkog Istražnog zatvora, u kom je provela 703 dana.

Nakon toga, ona je tužila državu i tražila 17 miliona dinara odštete, a doneta je odluka da joj budu isplaćena 2 miliona.
Marina Andrejić je ranije tvrdila da nije ubila sina i da se nada da je on i dalje živ.
- U istrazi su me naterali da priznam zločin i dve godine sam ni kriva ni dužna provela u zatvoru. Ne prođe dan a da se ne zapitam da li je Đorđe i dalje živ, a imam razloga da verujem da ga je neko oteo. Ne znam ni da li detetu da palim sveću... Ipak, čekam i nadam se da će mi se Đorđe jednog dana pojaviti na vratima. Kažu da me u sudskom depou čeka lobanja mog sina, da je sahranim, ali čija je to glava bila? Verujem da ta lobanja nije njegova - kazala je tada Marina.