MOJA BUDALA ODE U RIBE... Ovako je pričala Džonićeva žena posle ubistva

Ja sam ih lepo ispratila na kapiji to veče. Lidija mi kaže: "Babo kada ćeš da dođeš kod nas, nisi dugo bila“. Rekoh, istina, nisam odavno bila kod vas, doći ću, samo ovaj ajvar da napravimo. Odoše, i više ih nisam videla žive, kaže baka Stojanka, neutešna nad tri groba

U noći između 26. i 27. septembra prošle godine kada je ubijena tročlana porodica Đokić iz Aleksinca, prvoosumnjičeni za jeziv zočin, Goran Džonić, neočekivano je "krenuo na pecanje", iako se neposredno pre toga vratio iz ribolova. Ponovni, nelogični, izlazak iz kuće opravdao je ovom rečenicom: "Idem jednu ribu da upecam".

Stojanka Đokić - Šojka, majka Gorana Đokića koji je sa suprugom Gordanom i ćerkom Lidijom otet i ubijen kobne večeri, kaže za Blic da više nemaju nikakve sumnje da je Džonić, koji je, inače, brat od tetke njenom nastradalom sinu, stoji iza monstruoznog ubistva.

Iz priče sa rođacima i komšijama saznali su mnoge detalje koji su prethodili ubistvu ili su se desili posle zločina, a koji sve očigledno ukazuju na Džonića kao izvršioca monstruoznog zlodela.

- Suzana, Džonićeva žena, kaže: "Ova moja budala otide u ribe, ceo dan bio na pecanju, pa sad ponovo u 23 časa ode opet". "Idem jednu ribu da upecam", tako je rekao Suzi, svojoj ženi. A otišao je moje najmilije da pobije - kroz suze za priča baka Stojanka.

Suzana Džonić kasnije je pričala kako se Goran ponašao u noći zločina kada je ona mislila da je otišao na pecanje.

Foto: printscren

Ona dodaje da je Goran Džonić te noći otišao u jednoj garderobi, a da se vratio drugačije obučen.

- Svekrva Suzina pitala je sutra: "a bre u koliko dođe on noćas, u četiri ili u pet?". A ona je odgovorila: "ne znam, samo znam u jedno odelo je otišao u drugo je došao". Imao je u motoru rezervno odelo da se presvuče. Kada su pronašli spaljen Goranov auto, pojavile su se slike u medijima, on je prokomentarisao jednom prijatelju koji peca sa njim, pogledaj nešto je na krovu auta gorelo sigurno je neka oprema za ribolov. Hteo je da se posumnja na nekog drugog ribolovca. Tek posle smo shvatili da je to bilo njegovo odelo za ribolov, a u motoru je imao drugo odelo u koje se presvukao - priča baka Šojka.

Neutešna starica, od kada su pronađena tela njenih najmilijih, svakog dana skoro neprekidno plače.

- Ja sam ih lepo ispratila na kapiji to veče. Lidija mi kaže: "Babo kada ćeš da dođeš kod nas, nisi dugo bila“. Rekoh, istina, nisam odavno bila kod vas, doći ću, samo ovaj ajvar da napravimo. Odoše, i više ih nisam videla žive. Takvo dete se ne rađa više, mnogo je dobra bila i mirna. Srce me i duša boli za njega. Ja kukam na groblju za unukom, što mi makar dete ne ostaviše, a Džonićeva žena mi kaže: "ćuti, makar su zajedno". Tako njoj neka budu zajedno, tako da ih isto doteraju - plačući priča Stojanka.

Foto: Informer

Starica smatra da je Džonić zločin počinio zbog zavisti i koristoljublja, i seća se da je neočekivano prekinuo kontakte sa njima u poslednjih mesec dana. Tada su mislili da je u gužvi, ali su nakon kobnih događaja stvari mnogo jasnije.

- Ranije, sin Goran kad mi dođe, sedimo ispred kuće, pijemo kafu. Džonić uvek kad prođe kolima svirne, ostavi auto pa dođe kod nas. Tu sedimo ispred, mezimo, pijemo, uvek ga lepo dočekamo. Poslednjih mesec dana prođe, i ne javlja se. Jednom Gordana baš kaže: „Džoni prođe ne javi se“. Drugi put opet prođe - ne javi se. I te večeri, 26 septembra je prošao kolima i nije se javio niti je došao. Nije nam bilo čudno, misilili smo možda ima obaveze. Strašno, ono što je uradio, potresla ce cela država. Bio je rat pa ni u ratu nije bilo tako. Kakvu dušu to ima - seća se Stojanka.

Neuobičajeno ponašanje Džonića primetili su i kada su pronađena tela Džonića.

 U dvorištu, za vreme opela, stajao je sa strane, iza česme, i iza ćoška kuće, da ga ne slikaju. Kada je bila sahrana nije išao putem, kojim su svi išli od naše kuće. Nego je nastavio pravo, putem gde ih je vodio da ih pobije, pored škole, pa je skrenuo levo prema groblju poljskim putem. Na sahrani je Džonić pričao nekim rođakama: "Ovaj džip što imamo nije u redu, planiramo Stefanu drugi da kupimo, kuću da mu sredimo i da ga ženimo". Nije rekao odakle mu pare. A te pare koje su nađene zakopane su samo deo, sigurno ima još. Sigurno je negde zakopao još novca - kaže Stojanka.

Gde je sakriveno još para

U istrazi nakon ubistva nađeno je 40.000 evra, koje je kako se sumnja, Goran Džonić zakopao u voćnjaku svog sina Stefana, koristeći njegovo odustvo, kao i još 10.000 evra koje je vratio rođaku I. Dž. u oktobru.

Foto: MUP Srbije

Verica Đokić, snaja ubijenog Gorana Đokića, smatra da to nisu sve pare jer je njen dever imao više novca.

- Bilo je sigurno tu još para. Dever je kuću je prodao pre tri godine za 80.000 evra, a letos je krenuo da gleda da kupi stan ćerki. On je bio jedan od prvih menjača Alekeincu, 30 godina radio taj posao. Novac je nosio sa sobom jer ga je noga bolela, trebalo je da operiše kuk, i nije mogao da ide stalno u banku. A i ostao je sam u radnji jer je kum, koji je radio sa njim otišao u penziju, on mu je završavao sve dok je radio. Džonić je sve znao, pomagao mu je oko kola. Kada su se menjale letnje i zimske gume on mu je menjao. Dever otera auto, on mu ih zameni. Zamenjivao mu je i paknove na kočnicma. I kod Gorana kući i u radnju je je išao non stop. Ako treba nešto da se popravi, u zadnje vreme je išao neku vodu da popravi. Sve je znao. Niko nije sumnjao u njega - kaže Verica.

Verica kaže da se Đokić sigurno okupao posle zločina u Stefanovoj kući kako se ne bi osećao na dim.

- Sigurno se kupao u Stefanovoj kući koja je bila prazna tada. On je rekao da kupatilo radi a Suzana, njegova žena, da ne radi. Kupatilo je sigurno radilo, bilo je funkcionalno samo su isključivali bojler kada Stefan nije bio tu. On je bojler mogao da uključi popodne ili da ga uključi da se zgreje dok je krio pare. Sigurno se kupao jer da je došao neokupan svi bi ga osetili da miriše na dim. On je nas ubio komplet, iako mo živi, i mene i moju svekrvu i moju decu, sve nas je ubio. Baka svako jutro kad ustane, plače ispred čituje i za nju je dan prošao. Legne u krevet i toliko. Svi njeni najrođeniji ih nema. Ajde prvi sin je umro od bolesti. Sada ga nema drugi sin, unuka, snajka... Gore nema. Da su bili bolesni od korone, pa nekako lakše bi podneli. Bolest, lečiš čoveka... A ovo, zlo, da nema veće... - kaže Verica.