UBICA JE MOGAO DA RAZVALI VRATA UČIONICE U KOJU SU SE SAKRILI ĐACI! Doktorka Stefanović opisala horor kroz koji je prošla njena ćerka i ostali učenici u "školi smrti"!

Lekarka Hitne službe dr Ivana Stefanović tog 3. maja primila je najgori pozivu u svojoj karijeri.

O krvavom piru trinaestogodišnjeg dečaka-ubice u OŠ "Vladislav Ribnikar" obavestila ju je upravo njena ćerka, koja se u tom momentu nalazila u učionici pored koje se odigravao masakr.

Dr Stefanović je u više navrata isticala da na ovakvu situaciju nije mogla da zamisli ni u najgorim scenarijima, a da situacija bude još gora i odeljenje njene ćerke bilo je na spisku za odstrel.

- Zvalo me je dete. I šta prvo pomislite kada vas zove dete u 8.47 - zašto koristi telefon za vreme škole? Jutranji je sastanak i ja se tada obično ne javljam, ali vidite da nešto nije uobičajeno. I ona mi kaže: "Mama, molim te, nemoj da prekineš, hitna je situacija". Kaže mi to tako smirenim glasom - priča dr Stefanović.

Foto: printscreen

Devojčica ide u odeljenje koje bilo na listi za odstrel. Iako joj je ćerka rekla da ima povređenih, doktorka kaže da su ona i kolege bile ubeđene da je u pitanju lažna dojava o bombi.

Na putu saznaje da joj je ćerka bezbedno, ali i da nije postojala nikakva ideja šta će zateći u školi.

- Mi odlazimo prema kol centru da vidimo šta se zapravo dešava i oni kažu da su dobili poziv i da su već poslali tri ekipe. U tom trenutku, preko radio veze čujemo glas doktora Stijačića da pošaljemo sve što imamo i ja krećem sa prvom ekipom tamo. Pre svega kao majka - kazala je dr Stefanović.

Svako povređeno dete imalo je jednu ekipu, kaže doktorka i ističe da je već po izgledu tela jasno kome može da se pomogne, a kome ne.

Foto: Prinscreen

- Kako sam ušla, prilazim detetu koje daje znake života i tu krećete s procenom koja mora uvek da bude: da li je svesna, da li reaguje na dozivanje ili bolne draži, kako diše i kakva je cirkulacija... To je protokol. Tu je ranjena nastavnica. Stavljamo je na spinalnu dasku, uključujemo infuziju i ekipe kreću s povređenima, jedna za drugom. Deca su sva izneta u 30 sekundi, jer to ne sme dugo da traje. Brzi trauma pregled sa sve pakovanjem na spinalnu dasku traje 10 minuta. U tom trenutku nismo imali vremena da pregled traje 8 minuta, već je trajao 30 sekundi. Dete ima najveću šansu da preživi ako u zlatnom satu bude na operacionom stolu – objasnila je dr Stefanović.

Strašno mi je što nisam mogla još više da pomognem, svima nama, kazala je dr Stefanović.

Foto: Informer

- Svako je proverio bar još jednom da li su deca živa, jer valjda mozak ne može da prihvati da ste toliko nemoćni. Naš posao koliko god bio strašan je istovremeno i fenomenalan, jer imamo tu moć da pomognemo. Teško se mirite s tim da ništa ne možete da uradite. Ja sam ostala sama u školi, proverila još jednom da li smo svi u pravu da više ne možemo da pomognemo i krenula sam s milicijom, sa interventnom ekipom u drugi kraj zgrade. Pitali su me gde sam pošla, a ja pitam gde je još povređenih, jer sam bila ubeđena da ima negde lakše povređenih - kaže dr Stefanović.

Ne znate šta vam je gore, ono što sam zatekla u školi ili suočavanje sa ljudima i njihovim pitanjem: "Šta se desilo", rekla je doktorka.

- Znali su već nešto, i uglavnom su me pitali za razrednu, jer je nastavnica istorije razredna mojoj ćerki. U toj situaciji se držite za ono što je pozitivno. Kazala sam im da smo svi stigli, da je razredna živa, da me je prepoznala, da je sve vreme davala informacije mojim kolegama koji su je vozili do Urgentnog centra i to je njima bilo dovoljno u tom trenutku. Roditeljima niste mogli strašne vesti saopštiti telefonom niti ih uvesti u školu da im kažete šta se desilo - kaže dr Stefanović.

Foto: Informer

Ćerka doktorke Stefanović u trenutku pucnjave nalazila se u kabinetu pored kabineta istorije.

- Ona se nalazila u učionici pored i zove me između dva reda pucanja. Kao da neko čekićem od 500 kilograma udara u ormariće, tako mi je taj zvuk objasnila i onda je nastao tajac. Nastavnica je otvorila vrata, nikoga nije zatekla i čuli su opet pucanje. Bili su toliko prestravljeni da su rekli: "Nastavnice, zaključajte kabinet!" i sreća da je ona imala ključ kod sebe. Sada kao roditelja me brine šta je moglo da se desi da je na primer ostavila torbu u zbornici. Ta srećna okolnost je bila da je zaključala vrata. Svi su se pomerili od vrata, i on je hvatao kvaku, ali nije uradio ništa, iako ta kvaka nije bila teška za savladati. Đaci su brinuli o nastavnici, kazali su da svi ugase zvuk na telefonima, da se niko ne javlja da ih ne bi čuo, da čučnu - kaže dr Stefanović.

Nastavnici su čuvali našu decu, a dok su njihova, takođe bila u školi.

Foto: Informer

- To odeljenje je specifično jer su imali divnu učiteljicu koja ih je učila da budu družina i oni su se ponašali kao družina. Ja sam zato stava da oni treba da se vrate u škole. Ne mislim da sam kao roditelj realna u ovoj situaciji bez obzira na to što sam lekar. Zato moramo da pitamo stručnjake, i koliko god su različiti saglasni su u jednom – odlaganje donosi olakšanje. Vi znate da ne morate u školu neko vreme, ne morate da se suočite sa školom, ulicom... Ali, to vam onda postane način bitisanja a stručnjaci kažu da to vodi u bolest. Tako da ja, koliko god da se plašim i teško mi je, imam poverenja u te ljude tamo. Nastavnik geografije u toj školi ima dve ćerke i suprugu koja je profesor. Nastavnica matematike koja je bila s mojim detetom ima dvoje dece u školi. Oni su čuvali našu decu i radili svoj posao, ostali su sa našom i nisu išli da traže svoju decu. Verujem u njih i u školu imam poverenja i mislim da treba da se vrate i budu družina i da nauče da se izbore. Naravno da decu koja su podnela ovo na teži načini i koja nisu funkcionalna ne treba terati. Moje dete se plaši srede zato što je sreda. Ali, ne treba od toga praviti nešto što će vas još više boleti nego da vidimo kako da sve prevaziđemo tako što ćemo misliti o njima, o toj stradaloj deci. Moje dete ih je znalo i značila su joj ta deca i Dragan. Svako to dete je naše. Na tom mestu ne možemo ubiti školu, jer to je moglo bilo gde da se desi – kazala je dr Ivana Stefanović.

Kako je priznala, ona je i dalje u fazi zaleđenosti.

Bio je dobar drug, išao na eskurzije

- Morate se držati racionalnih stvari jer nije dobro ako svemu pridate iracionalan značaj. Mislim da se deca osećaju onako kako im se osećaju roditelji i da svoje strahove koji su sada ogromni prebacuju na svoju decu. Neka deca su funkcionalnija od svojih roditelja i kažu: "Mi moramo u školu jer nećemo da ih zaboravimo". Ako svi izgubimo glavu i počnemo da mislimo šta mi mislimo da je najbolje, naša deca će biti potpuno van sebe. Moramo biti racionalni. To stvarno za njih nije dobro, moramo misliti o deci i pitati stručne službe - kaže dr Stefanović.

Kako je navela, postoje oni koji su zlostavljani, pa nikoga nisu ubili, a kako kaže, ne prestaje da se pita zašto je on to uradio.

- Sada me kao lekara zanima kako da prepoznamo to u svojoj deci. Moja ćerka ga nije poznavala. Pitala sam i razrednu i druge nastavnike da li su nešto mogli da vide i kažu da nisu. Dete je bilo potpuno funkcionalno - dobar drug, išlo na ekskurzije i to jeste neka patologija koju će moje kolege razrešiti pa će nam svima biti jasnije. Ali nema dovoljno objašnjenja. Sve roditelje to plaši. I moje dete kaže da se plaši što ne zna da li će i kada neko poželeti da isto uradi - kaže dr Stefanović za "K1" TV.

Petice nisu merilo da su naša deca dobro, istakla je dr Stefanović.

- Trebaće nam vreme da znamo da prepoznamo tu decu, jer kad neko ispoljava agresiju vi znate šta ćete s njim – pošaljete ga kod pedagoga, psihologa. Kada se nešto ispolji vi znate šta ćete. Plaši nas ali ne sme da nas blokira. Vladika Ilarion je došao u školu i rekao je: "Ovo se može pobediti samo životom i mi moramo da nastavimo da živimo normalno uprkos svemu i baš zbog te dece "– kazala je dr Ivana Stefanović u "Uranku" na televiziji K1.