POTRESNA ISPOVEST SESTRE UBIJENOG ČUVARA ŠKOLE: Znam da bi moj brat rekao, PUCAJ U MENE NE DAM DECU

Porodica Dragana Vlahovića (53), čuvara u OŠ " Vladislav Ribnikar" na Vračaru, u kome je 3. maja dečak monstrum Kosta K. (13) izvršio nezapamćeni zločin, uvereni su da je on sve uradio kako bi zaštitio đake koje je obožavao

Ponosna na brata, sestra Ružica, kaže da može da ga zamisli kako se isprečio pred ubicu da bi zaštitio decu.

- Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: "Pucaj u mene, ne dam decu!" Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene - kazala je Ružica.

Da nije samo Dragan voleo decu nego i ona njega, porodica je znala oduvek, a zbog te njegove osobine rukovodstvo škole, u kojoj je 3. maja odigrao nezapamćen zločin, tražilo je od agencije za obezbeđenje čiji je bio radnik da ga vrate kad su ga rasporedili na drugo mesto.

Foto: Tanjug

- Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio - kaže Draganova starija sestra i dodaje:

- Mnogo boli... mnogo... Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv... zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo... ovo boli do kosti i još dublje.

Ružica se sa mukom priseća kobnog dana i kako je saznala da je ostala bez brata. 

- Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: "Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere." Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju... Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: "Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno" - priseća se Ružica.

On je kako sestra kaže od učenika škole dobijao čestitke za Novu godinu.

Foto: Marko Đoković

- Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji - prepričala je Ružica.