Poslednja smrtna kazna u Srbiji: Silovao i ubio devojčicu, pre streljanja popio nekoliko kafa!

Meštanin Karavukova Johan Drozdek (31) silovao je i ubio 10. novembra 1987. godine devojčicu Ivanu Salijević iz istog mesta, koja nije napunila ni šest godina. Streljan je 1992. godine.

Bila je to poslednja smrtna kazna u Srbiji i okolini, jer je taj najdrastičniji oblik kažnjavanja ubrzo izbrisan iz našeg zakonika. Posle Ivanine smrti, njena majka Katica je dobila slom živaca.

Uspela je da na svet donese još jednu kćerku, kojoj je nadenula ime postradale sestrice, i sina Džemaila, ali dva nova života nisu bila dovoljan melem za ranu zbog izgubljene mezimice. Katica je umrla dve godine pošto je nad Ivaninim ubicom Drozdekom izvršena smrtna kazna...

Džemail Salijević, otac mučene Ivane, kasnije se u ispovesti za medije prisećao kobnog dana koji ničim nije nagoveštavao tako crn završetak. Doneo je kući radosnu vest - položio je ispit za čuvara pruge. Eto sigurnog državnog hleba, deca i žena neće gladovati.

Izašao je iz kuće popodne oko 17 sati i samo pogledom okrznuo malu Ivanu. Igrala se na ulici sa decom iz komšiluka. Ni slutio nije da poslednji put vidi svoju devojčicu. Niti da će samo nekoliko sati kasnije ona biti žrtva Johana Drozdeka, koji se u Karavukovo doselio pre dva-tri meseca iz okoline Novog Sada i odmah sprijateljio sa Salijevićima.

O došljaku Drozdeku znalo se samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Smestio se u obližnjoj kući Džemailovog pokojnog strica. Primila ga je u kuću Salijevićeva strina, koja je nekada bila udata za Drozdekovog oca.

Osveta zbog očevog bicikla?

I Džemail je Johana prihvatio, kupovao mu cigarete, družio se s njim. Sve do tog kobnog dana, nisu imali veći sukob.

- Spopadao me da mu dam svoje jedino prevozno sredstvo, rasklimatani bicikl. Govorio sam da ne dolazi u obzir, zapretio da ne dira bicikl koji je bio naslonjen na zid kuće, i otišao sam u centar sela - ispričao je svojevremeno Džemail.

Salijević se za svojim poslom uputio toliko žurno da nije čuo kada mu je Drozdek dobacio: "Zapamtićeš ti mene!" Komšije su ga zatim videle kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim.

Nije je trebalo nagovarati, dva krupna crna oka zaiskrila su radošću. Tri sata kasnije, videvši da za stolom nedostaje najmlađe dete, Džemail je počeo da je doziva. Tek kada su komšije kazale da su videle kako Drozdek odvozi devojčicu prema groblju, Džemailu se srce steglo.

Komšijskim telefonom pozvao je policiju i krenuo sa meštanima u potragu. Mrak se već dobrano nadvio nad šumarak kraj groblja, pa se Salijevićev bicikl naslonjen na jedan bagrem, nije odmah mogao uočiti. Ubrzo su naišli na stravičan prizor - beživotno telo devojčice ležalo je na travi.

Foto: RAS Srbija

 

Krvavi tragovi na obnaženim nožicama, a najveća crvena mrlja na glavi. Na osnovu tragova na velikoj cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je monstrum najpre usmrtio, a zatim silovao dete koje se otimalo i vrištalo.

Džemailov krik nad mrtvim detetom čulo je, pričaju, celo Karavukovo. Ranjen i besan, pojurio je da nađe Drozdeka, da mu se osveti, ali ubice nigde nije bilo. Tek posle se ispostavilo da je, svestan da bi ga Džemail mogao ubiti, pobegao peške prugom ka Somboru.

Ta 32 kilometra prepešačio je za sedam-osam sati. U zoru se okrvavljen pojavio na vratima somborske policijske stanice, rekavši dežurnom policajcu: "Uhapsi me, ubio sam nekoga." U sudnici Okružnog suda u Somboru, Drozdek nije poricao zločin. Motiv?

Najpre je govorio da se jako naljutio što mu Džemo nije dao bicikl, pa u besu nije znao šta radi... Nervirala ga je i mala kada je, valjda instinktom sluteći zlo, počela da plače i sve glasnije moli da je vrati kući.

- Kajem se, nije trebalo da je ubijem - rekao je sudiji Drozdek.

Sa iskrenim kajanjem ili u nameri da omekša sudiju? Svejedno. Po tadašnjem krivičnom zakonu AP Vojvodine, 14. marta 1988. godine osuđen je na dvostruku kaznu - deset godina zatvora zbog protivprirodnog bluda nad maloletnim detetom i smrtnu kaznu zbog ubistva.

Otežavajuća okolnost bio je i nalaz neuropsihijatra da je Drozdek u trenutku zločina bio uračunljiv, te da nije mentalno poremećena ličnost. Tek na suđenju se ispostavilo da je ovaj došljak u Karavukovo imao podeblji kriminalni dosije u kojem su dominirale kraće vremenske kazne za razbojništvo, ali i trogodišnja robija za silovanje starije maloletnice u okolini Novog Sada.

- Kažem ja, jednom monstrum, uvek monstrum. Streljanje je preblaga kazna za njega - skrhanim glasom je ispričao Džemail i otkrio kako je godinama i godinama kasnije sanjao kako je Drozdeka privezao sajlom za auto i sto na sat ga celu noć okrvavljenog vukao po seoskim putevima.

Nije imao poslednju želju, niti ikakvu emociju

Drozdek je četiri godine čekao na izvršenje smrtne kazne. Odbijene su sve žalbe za pomilovanjem. Saznanje da mu je izlazak pred streljački stroj neminovan, Drozdek je primio prilično mirno. Ni 14. februara 1992., noć uoči streljanja, u somborskom zatvoru nije pokazivao nervozu.

Stražari su mu skuvali nekoliko kafa, koje je lagano ispio. Nije imao poslednju želju. Delovao je staloženo kada je u zoru doveden pred streljački stroj. Nije odavno strah, reč nije izustio. Samo je nekako odsutno gledao u puščane cevi.