"Skinsi su cepali Dušanovu umrlicu, mokrili na sveće": Bolna ispovest sestre ubijenog Dušana (14)

Bolna ispovest Duške Jovanović, sestre brutalno ubijenog Dušana Jovanovića (14), dečaka Romske nacionalnosti, kojeg su u Beogradskoj ulici nedaleko od kuće u kojoj je živeo, pre 26 godina nasmrt pretukli "Skinsi" Milan Čujić (17) i Ištvan Fendrik (17).

Sa teškim bolom u glasu, Duška se prisetila kako su pripadnici pomenutog ultradesničarskog pokreta nastavili da ih maltretiraju i posle zverstva koje im je učinjeno.

- Posle Dušanovog ubistva se zlo nastavilo. Moj brat nije bio kriminalac, nije pravio probleme, ne znam... da neko tako ubije dete, pa to je strašno! I posle toga nastavljaju da nas maltretiraju.

Nastavili su da dolaze ispred zgrade, cepali su njegovu umrlicu, mokrili na sveće koje su tu paljene za njega, pevali su nacističke pesme isred našeg stana.

Nas su čuvali ljudi koje nismo znali. Dolazili su da nas obezbeđuju, smenjivali su se. Sve je to bilo strašno!

Termin mog porođaja je bio 4. novembar. Tada je jedna grupa koja propagira nacizam trebalo da održi koncert u Beogradu, mi smo održali protest da ga ne bude i nije održan.

- Ja sam se porodila 6. novembra, sinu sam dala ime Dušan - kaže ona.

Dušan je, podsetimo, ubijen 18. oktobra 1997. godine, nekoliko desetina metara od ulaza u Beogradskoj ulici u kojem je živeo sa tatom Aleksandrom i mamom Milicom kada je pošao u prodavnicu.

Na putu do prodavnice dečaka su presreli tinejdžeri, za koje se kasnije ispostavilo da su "skinhedsi". Ubice, tada sedamnaestogodišnjaci, prvo su mu tražili novac, a onda počeli da ga udaraju i šutiraju...

Bacili su ga na pod, a udarci su se ređali jedan za drugim - šutirali su nesrećno dete po telu i glavi čizmama koje su bile ojačane metalom, sve dok nije prestao da daje znake života. A on je sve vreme grčevito držao pare za omiljeni sok.

Foto: video printscreen

Mali Dušan preminuo je od posledice preloma vrata, a sahranjen je u belom kovčegu dva dana kasnije uz prisustvo više stotina ljudi koji su sa raznih strana došli da se poslednji put oproste od nesrećnog deteta.

Dušanov otac, Aleksandar Jovanović, ispričao je kasnije za medije da je, videvši da se duže vreme ne vraća kući, krenuo za sinom.

- Našao sam ga da leži na stepenicama, glava mu je bila pognuta unazad. Tada sam viknuo: "Ko mi ubi sina?" Izašle su komšije, a ja nisam znao šta da radim. Utrčao sam kod komšinice, rekao joj da pozove policiju, a onda je izašla i moja žena. Rekao sam joj: "Ubili su nam sina", a ona je počela da vrišti - ispričao je davne 1997. Dušanov otac opisujući to pakleno veče, ni ne sluteći da će nekoliko godina kasnije nestati gotovo cela njegova porodica.

Tragedije su krenule jedna za drugom

Nesrećna sudbina porodice Jovanović nije se zaustavila na smrti dečaka. Dušanova majka, nije mogla živi bez sina i više puta je, prema rečima Dušanove rođene sestre koja je rođena tri godine nakon njegove smrti, pokušala da se ubije.

- Nikada nije pokušala da oduzme sebi život dok sam bila u kući. Čak su kad sam se rodila svi govorili da je postala sasvim druga osoba. Međutim, nikada nije mogla da prihvati da njenog sina više nema. Nedelju dana pre nego što je oduzela sebi život, primetili smo da je u depresiji. I jednog dana kada sam došla kući, ja sam bila ta koja sam je prva i zatekla - ispričala je ranije za Kristina Jovanović.

Tog 12. jula 2015. godine, u smrt je otišla i Dušanova majka.

- Duletu je rođendan bio 1. avgusta. Tokom svih tih godina pričala je kako hoće da bude sa svojim sinom za njegov rođendan. I tako je čekala i čekala. I te poslednje godine više nije mogla. Htela je da bude sa njim. I pored Dušana je i sahranjena.

Nije dobila priliku da upozna brata

- Nisu mi dali priliku da ga upoznam. Iako nikada neću znati kakav je stvarno bio, kroz priču sam stvorila jasnu sliku o njemu. Dule je bio druželjubiv, voleo je životinje, satove. Bio je veliki ljubitelj košarke, fudbala, a mnogo je voleo i da ide na pecanje - ispričala je tada Kristina.

Tada 15-godišnja devojčica, živeći pretežak život za jednu tinejdžerku, rasla je sa uspomenom na svog malog brata kog nikada nije upoznala.

- I tog poslednjeg dana njegovog života radio je baš sve što je voleo. Išao je na pecanje, igrao košarku, proveo vreme sa mamom i tatom. Mama mi je rekla da je bio veliki ljubitelj satova, ali i te koka-kole, koju je to veče hteo da kupi, ali nije uspeo...

Pored svih nedaća koje su joj se dogodile, morala je da vodi računa i o bolesnom ocu, jer su Aleksandru bile amputirane obe noge usled teške bolesti.

Tri godine nakon svoje supruge i preminuo je i Aleksandar, a mlada Kristina ostala je sama da se bori sa surovim životom i neizmernom tugom.

- Htela bih da se o Duletu snimi dokumentarni film, da se nikada ne zaboravi njegova tragična smrt - zaključila je tada Kristina Jovanović.