Reči kidaju dušu! Suzana posvetila pesmu bratu koji je ubijen u masakru u Duboni: Moja porodica nije ona stara!

Suzana Ranković, rođena sestra Dalibora Todorovića koji je ubijen pre devet meseci u masakru u Duboni, objavila je na društvenim mrežama potresnu pesmu posvećenu ubijenom bratu.

Mi vam je prenosimo u celosti:

 

"Uhvati me često tako noćna kriza,

I sve mi prolazi kroz glavu,

Kao one noći svetla na Ravnom gaju.

Samo se ta slika pred očima stvara,

U skolskom dvorištu ne smem ni da pomislim kakva je tek bila strava.

Dok suza za suzom u oku se stvara,

A duša ne želi ni sa kim da razgovara.

Dok u glavi vec 9 meseci hodam onim istim nesigurnim koracima od auta do hitne,

Scene menjam kako bih volela

da te živog sretnem,

Sama u glavi režiram tu noć,

Sve bi bilo drugačije da ne postoji ta rečenica "upomoć".

Jer sa njom će biti kratak ovaj film,

A ja sam htela da od naših života ceo život živim neki mnogo bolji film.

A onda nastavak i filmska scena nastupa,

Još vidim sebe na kolenima pored hitne i nekih starih klupa.

Dok tata tu najtužniju reč izgovara,

Vidim i majku koja ni reči više ne može da progovara.

Dok iz njih se čuje najtužniji zvuk,

To duša iz njih plače, vapi, al’ uzalud…

Dok od suza preliva bara,

Ja znam da moja porodica nikada neće biti srećna, niti ona stara.

Usta više ne otvaraju dok tuga vrišti iz njihovog tela.

Kako se sudbina toliko duboko zaigrati smela?

A onda kao da staje sve,

I niko reči ne progovori,

Dok se svako od nas u sebi sam sa sobom bori.

Ja tražim utehu i vapim do neba,

Bogu tražim da ga vrati jer mi mnogo treba,

Dešava se greška, dešavaju se čuda,

Vrati ga u život, bez njega je tuga.

Onda moje uši zapuši ta tama,

Koja je te noći zavladala nama.

I male pilule postaše jače od nas,

nemoc misicima prolazi

Ne zelim da te ostavim

A moram a znam da ni ti ne bih nikad

ostavio nas.

A onda krecemo kući polako,

Ali veruj, ni malo nije lako,

Kad znaš da te kući niko sačekati neće,

I da će se sutra samo paliti sveće.

I dok sunčevi zraci jutro naziraše,

Ja pitam moje da l’ iz hitne zvaše.

U cudu me gledaju i pitaju zašto da zovu?

Možda je imao kliničku, mozda je greška.

Zovite možda imaju neku vest novu.

Želje su bile jače od svega.

Uzalud je sve što želim,

Jer niko nije mogao da mi vrati njega.

I njih mi ostavi k’o senke dve koje vučem uz sebe, utapam se u njih tešim reči utehe.

Sebično tražim da ga vrate meni,

Da ga rode ponovo jer ovo za nas ne moze biti i nije gotovo.

Dok im se seda za sedom nižu,

Kola iz pogrebne ispred kuce stižu.

I dok svi krenuše ka tebi,

Mene strah obuze, a kako i ne bi..

Strah od stvarnosti i narednih dana,

I kako cu bez tebe

Zašto su mi to uradili?!

Ja ne želim bez tebe da živim sama.

Ali ipak željna zagrljaja tvog,

Znam da ti duša ode u raj,

I da ce te čuvati dragi Gospod Bog,

A mi ćemo od sutra

grliti samo hladan grob,

I ljubiti tu hladnu ploču mermera.

Dok Dačina pratnja na glavni put stiže,

Sa brda Mikijeva i Kikina pratnja nas sustiže.

Dok nemoćnim koracima u crkveno dvoriste ulazimo tada,

Ispred nas u kovčezima ležaše 3 andjela prelepa i mlada.

Tri sahrane beše u jednom danu,

Svako je od njih ostavio svoga oca i svoju majku samu.

A onda se film u mojoj glavi prekida

I secam se raskrsnice na kojoj se pratnja zajednička na dva dela kida.

Razdvaja ih na dva različita kraja,

Svako na svoje mesto ide, a u sebi se molim da ćete zajedno u isto vreme stići do prelepog Raja.

Dok monahinje oko mene u pratnji pruzaju utešne reči,

Pričaju sudbinu njihovu kako je ista kao moja,

A mojih suza više nema broja.

Volela bih da ih čujem,

Ali sada trenutno nikome ne verujem.

Dok gledam oko sebe spomenike druge,

Pitam li se da li su i oni kad su sahranjivali njihove umirali k’o ja sada,

Kad tuga ti obuzme celo telo i tobom neutešno vlada.

Bezbroj ruza bele boje prekrile su sve oko tebe jedino moje.

9 meseci nismo se sreli,

A kad bi znao koliko te srce želi,

Još jedan zagrljaj, još jedan smeh,

Samo da se prisetim koliko si mi lep.."

Foto: Informer

Podsetimo, Više javno tužilaštvo u Smederevu podiglo je 18. oktobra optužnicu protiv Uroša Blažića koji je 4. maja u selima Malo Orašje kod Smedereva i Dubona kod Mladenovca, pucajući iz automatske puške i pištolja ubio devetoro ljudi, od kojih je dvoje bilo maloletno, a pokušao da ubije još 20 ljudi od kojih je ranio njih 12.

Okrivljeni Uroš Blažić u vreme izvršenja krivičnog dela nije imao navršenu 21 godinu, zbog čega shodno odredbama Krivičnog zakonika njemu nije moguće izreći kaznu doživotnog zatvora, već kao maksimalnu kaznu, kaznu zatvora u trajanju od 20 godina.