Potresne reči profesora Ribnikara kidaju dušu: Za Kostine žrtve odeljak "NAŠI ANĐELI"

Osnovna škola "Vladislav Ribnikar" na svom sajtu napravila je poseban odeljak pod imenom "Naši anđeli" u secanje na žrtve stravičnog masakra koji se dogodio 03.05.2023. od strane dečaka-ubice Koste Kecmanovića.

Profesori škole "Vladislav Ribnikar" su se odlucili da i na ovaj način podsete na bol koji će večno trajati, na mladost koja je tek krenula da cveta i koja je iznenada ugašena. Nije zaboravljen ni čuvar osmeha i tajni kako su nazvali svog "čika Dragana". Nije prestala ni tuga što su deci obećali da će ih sačuvati, a u tome nisu uspeli.

Naši anđeli

- Kada su prvi put došli u Ribnikar, kao prvaci, bili su radoznali i ponosni što kreću u školu. Tada smo im obećali da ćemo ih učiti i naučiti. Obećali smo da ćemo ih iz Ribnikara ispratiti kao tinejdžere, sigurne, slobodne i spremne za ono što ih u nastavku života čeka. Obećali smo da ćemo ih čuvati. I jesmo ih učili. I jesmo ih čuvali. Nismo ih sačuvali. Oprostite nam što nismo uspeli da ispunimo dato obećanje.

Foto: Foto: Printscreen/https://os-ribnikar.edu.rs/nasi-andjeli/

 

Divni mladi ljudi, izgubljeni pre vremena

- Naša deca, azbučnim redom svojih prezimena, Mara, Bojana, Angelina, Ana, Adriana, Ema, Katarina, Sofija i Andrija. Naš Dragan. Izgubili smo ih. Naše đake! Različitih interesovanja, velikih uspeha za njihove prekratke živote na brojnim poljima - u muzici, sportu, plesu, baletu, školskim rezultatima! Jedinstvenog opisa - divni mladi ljudi, dobri drugari cak i svom dželatu, nedužne žrtve čijim su odlaskom izgubile porodice, naša škola i Srbija! I našeg Cuvara, našeg Dragana! Ne radnika obezbeđenja, već čuvara naših osmeha, tajni, šala, poverenja - divnog coveka i prijatelja svakog deteta, svih zaposlenih, svih roditelja i svakog ko je ikada kročio u našu školu. Izgubili smo ih u krvavoj bajci kakva se nigde i nikada nije dogodila, u neobjašnjivom piru pomračenog uma koji je trajao kraće od jednog malog školskog odmora.

Herojski čin čuvara Dragana Vlahovica

- A tog jutra Dragan je došao raspoložen, jer je prvomajski praznik proveo radeći u svojoj bašti. Osmehnuo se svakom detetu i nastavniku na ulazu. Naše dve petakinje, Bojana i Ana, došle su u školu doterane zbog slikanja za školski almanah i ponosne jer su po prvi put dežurne učenice na velikom ulazu. Mara, Angelina, Adriana, Ema, Katarina, Sofija i Andrija stigli su na prvi čas željni da se posle kraćeg raspusta vide sa drugarima, kao i Helena, Vladimir, Andrija, Jovan i Veljko. Nastavnica istorije Tanja Stevanović sa pripremljenim predavanjem o Balkanskim ratovima i još malo instrukcija za našeg Popketa sa kojim je trebalo u nedelju izaći na Državno takmicenje iz istorije. Pucnji prekidaju tišinu prvog casa, prvo dežurstvo, čas istorije i pišu novu, tragičnu istoriju naše škole, naše zemlje, našeg sveta. Više ništa nije isto i nikada nece biti.

Tragični događaj koji je promenio sve

- I kako sada? Kako bez njih? Kako sa nama ranjenima? Kako sa decom koja su doživela strahotu koju ni jedno ljudsko biće ne bi smelo da iskusi!? Ne znamo. Nisu nas učili. Niko od nas za ovo nije obučen. Jedino što znamo je da moramo. Zbog naše dece. Zbog naših Ribnikaraca i svih drugih. Koliko god bili tužni i ljuti, zbog njih moramo pronaći dobrotu i ljubav u svojim srcima. Jer ljubav i dobrota moraju biti njihov spomenik. Mržnja ih je ubila, a ljubav i samo ljubav može da ih spase, da nas spase! Naši, Mara Anđelković, Bojana Asovic, Angelina Acimovic, Ana Božovic, Adriana Dukic, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Sofija Negić, Andrija Čikić i Dragan Vlahović trajno su obeležje naše škole zbog onoga što su bili i onoga što bi postali da nisu u svom uzletu prerano zaustavljeni. Neka im je večna slava!

Osnovna škola "Vladislav Ribnikar" nastavlja da se suočava sa tugom i gubitkom, ali i da slavi živote svojih "anđela" kroz dirljiva sećanja i poruke ljubavi. Njihov duh ce nastaviti da živi kroz zajednicu koja ih je volela i pamtila.