Andrija I. (17) iz Leskovca koji je ubijen pre dva dana, danas je sahranjen na Svetiloilijskom groblju, na dan sahrane pojavila se pesma koja dušu para.

Podsetimo, Andrija I. preminuo pošto ga je pretukao bivši školski drug N.A. (17) kada se vraćao iz škole. 

Kako je Informer ranije izveštavao, sumnja se da je N.A. brutalnim udarcima naneo teške telesne povrede Andriji. Ostavio ga bez svesti i pobegao sa drugim vršnjakom.

 

Foto: Društvene mreže/ Ubijeni Andrija i N.A. 

 

Da sve bude još gore Andrija, je odrastao sa bratom u hraniteljskoj porodici.

On i N.A. su bili školski drugovi, išli su neko vreme zajedno u istu školu.

To ga nije sprečilo da ga, kako se sumnja čak i kada ga je oborio na zemlju nastavio šipkom da udara u glavu.

 

Foto: Društvene mreže/ Goran Veličković, Andrijin staratelj

 

Ne veruje niko da je Andrija znao čime je tu brutalnost zaslužio. 

U svakom slučaju, nakon jezivih udarca Andija je ostao bez svesti pokušali su lekari iz hitne pomoći da mu pomognu ali nisuuspeli da ga reanimiraju.

Prevezli su ga u Leskovačku bolnicu gde je konstatovana njegova smrt.

Andrija je danas sahranjen.

Andrija je imao samo 17. godina, ali i dobre drugove i drugarice jedna od njih posvetila mu je pesmu "Put bez povratka" koja kida srce i dušu.

 

Put bez povratka

Vraćao se iz škole, torba na ramenu, pogled mu umoran, al’ srce u plamenu.
Andrija, dečak sa snovima čistim,nije znao da koraci vode ka mestu mračnijem, tistim.
Na uglu su stajali, drugovi, znani, osmesi hladni, pogledi izbrani.

„Hajde ovamo,“ rekli su tiho, a vetar je šaptao: „Ne idi, nije sigurno.“
Jedna reč, pa druga, sve se prelilo, u očima njihovim nešto se slomilo.
Prva pesnica pala je naglo, a zatim ih je kiša, besno pratila dalje.
Andrija je stajao, nije ni plakao, svet mu se rušio, telo je padalo.
„Zašto?“ – prošaptao, al’ niko ga čuo nije, drugarstvo postalo je zver koja ubija i bije.

Ulica pusta, mesec je gledao, dok je njegov život polako nestajao.
Drugovi otišli, ostavili ga samog, na hladnom betonu, bez ičeg dragog.

Sutra će reći: „Ma, igra je bila,“ al’ igra im ruke krvlju je oprala.
Majka će plakati, prozorom gledati, čekati sina što se neće povratiti.

Put bez povratka, kratak i tih, ostao je urezan u srcima svih.

Andrija, svetlo u noći sada, tvoja priča nek svuda odjekuje sada.
Neka te pamte po osmehu blagom, po srcu koje je volelo snagom.
A mi ćemo nositi tvoje ime u svemu, da svet učinimo boljim, bar u nekom trenu! Voli te tvoja Anastasija, Aki, mili moj!