Za njih je još bio ovaj dom, koji smo stvorili za njih! Saša Panić u svojoj ispovesti o ubijenom sinu i ćerki, borbi i bolu koji ne prestaje: Praznike nemamo sa kim da proslavimo! (VIDEO)

Saša i Zorica Panić u masakru koji se dogodio u Duboni kod Mladenovca ostli su bez dece za koju su živeli. Tog 4. maja 2023. godine u školskom dvorištu Uroš Blažić, koji je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora do 20 godina ubio im je sina Milana i ćerku Kristinu, kao i još sedmoro mladih ljudi. Dalibora Torodovića koji je bio sa njima i još šestoro dece u Malom Oršaju u kom je zlotvor i počeo krvavi pir.

Njih dvoje bledi od tuge i nepreospavanih noći, pustili su nas u svoj dom, u dom gde su do pre tog kobnog dana živeli u sreći i slozi sa svojom decom. 

- Najteže mi je što idu praznici, Božić, slava, nemamo sa kim da slavimo. To su praznici koji su bili da se skupimo svi, šalimo, pričamo... - počinje svoju ispovest Saša Panić.

- Bili su kao blizanci, nisu se razdvajali. Stalno su se šalili, grlili, na svakoj fotografiji su zagrljeni. On je nju zvao ''mališa''. Voleli su se kao da su blizanci, nisu se razdvajali, kao ni to veče. Kristina je htela da izađe, pozvala ga je i on nije mogao da je odbije, kao i inače...

Panići ne mogu da se pomire sa tim da dece više nemaju.

- Bol ne može da prođe, a sve ostalo samo stavlja so na radu. Nakon te večeri sanjala sam moju Kristinu, tražila mi je minđuše. Mislila sam da su joj pale te večeri u dvorištu išla sam da ih tražim, ali nisam uspela da ih nađem. Ni danas ne znam gde su joj minđuše koje je imala te večeri. Neću se smiriti dok ih ne nađem - uverava nas Zorica Panić i dodaje da u MIlanovu i Kristininu sobu ne ulazi: 

- Niko tamo ne ide osim Saše, a bili su odlični učenici. Dobijali su razne nagrade... sve to stoji u njihovim sobama- kaže očiju punih suza nesrećna majka, koja nije želela da se snima.

Foto: informer.rs

Njen suprug Saša Panić kao da nema života u sebi, kaže da je samo dan pre tragedije čuo za masakr u OŠ "Vladislav Ribnikar".

- Rekao sam da ne znam šta bih ja uradio da mi neko ubije dete, ne znajući da će mi se to desiti sutradan. 

Foto: informer.rs

 

Saša Panić se prisetio kako je izgledao Milanov i Kristinin poslednji dan.

- Milan je to jutro došao iz noćne smene, kada je došao kući bio je umoran, istuširao se i otišao da spava. Kristina je bila u školi, oko jedan sat me je zvala da mi kaže da nije uspela da preda za dozvolu, jer joj je istekao lekarski. Rekao sam joj da nema veze, i da ćemo izvaditi novi lekarski. Došla je u tri sata iz škole, Milan se probudio oko šest. Šalili smo se, pričali smo. On mi je rekao da bi trebalo da ide za Beograd da radi, igrao je Partizan. Međutim, posle sat vremena su ga zvali da ne treba da ide... 

Kako kaže, Milan i Kristina su oko pola deset otišli napolje i više nikada se nisu vratili.

 - Lupali su mi i vikali me na kapiju prijatelji i rekli da su se deca potukla školskom. Zvao sam Milana da se javi, moja deca se nikada nisu ni sa kim posvađala, a kamoli potukla. Milan mi se nije javljao, nije ni Kristina. Video sam da nešto nije u redu jer smo jurili kolima. Kada sam došao tamo, bio je veliki broj ljudi, policija, žandarmerija. Potrčao sam prema školskom, desetak policajaca me je uhvatilo, ali me nisu zadržali. Video sam decu na putu. Milana sam prepoznao po patikama, još jedno telo sam video da leži pored njega, drugačije je bilo okrenuto. Nisam prepoznao Kristinu, samo sam pomislio ''Bože, samo da nije i Kristina!'' Nisam znao ko mi je ubio decu... - govori sa bolom u glasu Saša Panić.

 

Foto: Masha Bandjur

Kako kaže, policija nije htela da ga pusti da priđe bliže deci.

- Samo sam hteo da dođem do moje dece, da im pomognem. Da vidim da li su živi. Nisu hteli da me puste, gurao sam svom snagom. Držali su me... Dok sam se se borio sa policijom da dođem do moje dece naišao je Radiša i njegov drugi sin. Ljudi su skočili na njih, psovali vikali. Tada sam shvatio da je Uroš ubica. Celu noć smo se rvali sa policijom, da nas puste da priđemo deci, nisu nam dali, a onda su odneli njihova tela - kaže Saša koji, čini se veruje i sada da bi sigurno pomogao svojoj deci samo da je mogao da im priđe.

Foto: Zoran Sinko

Kako je kazao, nije mogao ni da nasluti razlog zbog kog mu je Uroš ubio decu. 

- Ne znam razlog zbog čega je to uradio. Na suđenju sam sve vreme tražio da mi kaže razlog, i sam je rekao da nisu imali sukob. Naša borba ide do kraja, naša borba nije završena iako je suđenje završeno.

Komentarišući ponašanje čitave porodice Blažić, Saša govori šta bi uradio da je njegov sin tako nešto uradio.

- Moj sin i ćerka, siguran sam da ovo nikada ne bi uradili, ali kada bih doživeo da moj sin ovako nešto uradi, najiskrenije vam kažem, ubio bih se.

Kako kaže kazna na koju su osuđeni Blažići je za njih nagrada, a ne kazna.

- Kazna za ovakve monstrume ne postoji. Kazna za njih je da puste nas roditelje, da mi njima uradimo ono što su oni nama. I to nije dovoljno. Ovo je sramna kazna i ponižavajuća.

 

Foto: informer.rs

Saša veruje da će se kad tad ponovo sresti sa svojom decom.

- Nadam se da ćemo se sresti jednog dana. Isto tako, ne mogu da se pomirim kada mi kažu da su na boljem mestu. Verujem da jesu, ali nije bilo još vreme za to mesto, za njih je još uvek bio ovaj dom, koji smo mi sagradili za njih - kroz suze završava Saša Panić za Informer.