UPOZNAJTE PRINCEZU KOJA JE VEROVALA DA JE OD STAKLA! Aleksandra od Bavarske, devojka koja je živela u sopstvenoj fikciji!

Princeza Aleksandra od Bavarske verovala je u sopstvenu fikciju - da je kao mala progutala klavir od stakla i da je zbog toga osetljive prirode. Deluzija stakla je psihološki poremećaj koji i danas postoji

Aleksandra Amelija od Bavarske bila je osmo dete, a peta ćerka u nemačkoj kraljevskoj porodici Vitlsbaks (House of Wittelsbach), svoj život posvetila je književnosti. Pisala je priče i eseje, prevode i pozorišne komade za decu. Bila je osetljivog zdravlja i nikada se nije udavala. U dvadesetim godinama počela je da živi sopstvenu fikciju, čvrsto verujući da je kao dete progutala ogroman klavir od stakla i da je zbog toga i sama od stakla.
 

Ono što je još neverovatnije je da u tome nije bila usamljena. Premda drugi slučajevi nisu navodili da su progutali bilo kakav stakleni muzički instrument, istorija svedoči o članovima kraljevskih porodica koji su sebe smatrali krhkim poput stakla i strahovali su da bi mogli da se polome.

O „Deluziji stakla” pisao je i Robert Berton u klasiku „Anatomija melanholije” iz 1612. godine, u dugom opisu paranoidnih strahova: „Strah od đavola, smrti, od teških bolesti ili od toga da će se razboleti; strahuju da su od stakla i zbog toga neće dozvoliti nikome da im priđe.”

Slučajevi deluzija o staklu beleže se od srednjeg veka i gotovo iščezavaju tokom 19. veka. Smatra se da su se „stakleni ljudi” nadovezali na „glinene ljude”, pisao je Gil Spik u eseju iz 1990. godine objavljenom u časopisu Istorija Psihijatrije. Staklo sa karakteristikama skupocenosti, posebne izrade, gotovo alhemijska supstanca preuzela je ulogu opsesije, koju je u prethodnom periodu imala glina korišćena za izradu grnčarije. Strah od prevelike krhkosti za ovaj svet najčešća je anskioznost među plemićima, obrazovanim muškarcima tog doba koji su o ovoj pojavi verovatno čitali pre nego što su razvili sopstvenu listu simptoma.

Psihoanalitičar Adam Filips, u svojoj izjavi za Bi-Bi-Si, tvrdi da deluzija stakla ima moćnu simboliku i u savremenom društvu - osećaj zabrinutosti oko transparentnosti u društvu, oko slabosti ispoljenih u javnosti i o ličnom prostoru o kom svedoče iskustva mnogih ljudi u modernom svetu. Osećaj da smo napravljeni od stakla značajan je i za razumevanje društva koje je sve gušće, a u kom nas tehnološka evolucija izoluje i nudi prividno bezgraničnu komunikaciju. 
 

Poslednjih decenija česte su paranoje o tome kako agencije za informacije od poverenja čitaju misli pomoću sitnih predajnika, ugrađenih u tehnologiju koja nas okružuje.

Princeza Aleksandra, prema istorijskim podacima, bila je veoma krhke ličnosti i pokazivala je simptome onoga što danas nazivamo opsesivno-kompulzivnim poremećajima, s obzirom na to da je bila opterećena čistoćom i da je oblačila uglavnom bele haljine. Njen poremećaj se povezuje i sa stresnim periodom koji je u porodici doživela kao jedina neudata ćerka.
 

Staklo nije nova pojava ali i dalje očarava i odražava aspekte strahova i želja kod ljudi. U slučajevima takvih psiholoških poremećaja ono što nas uvek može spasiti jesu kontakti sa drugim ljudima, njihovo razumevanje, podrška i inkluzija. 

Čovek od stakla

Srednjevekovni francuski kralj, Karlo VI jedan je od najpoznatijih i najznačajnijih ličnosti sa poremećajem deluzije stakla. Istorijski izvori navode da je kralj umotavao sebe u ćebad, kako bi sprečio da mu se zadnjica razbije.