ZAVIRITE U UKLETI DVORAC U BEOČINU! Pre mnogo godina ćerka vlasnika fabrike cementa se TU UBILA - MEŠTANI VERUJU DA JE TADA POSEJANO SEME ZLE KOBI! (FOTO)

Odrasli Beočinci tri decenije upozoravaju nestašnu decu da će ih, ukoliko ne budu slušala, kazniti nevidljivi stanari napuštenog zamka Špicer. Izgovaraju to (o)lako. Ne trepću. Ali, prizor iz nekada raskošnog zdanja na obroncima Fruške gore sve više plaši i starije Sremce...

Šetnja kućom duhova, kako nazivaju dvorac iz 1898. godine, daleko je od romantične, jer umesto asocijacije na balove, budi strah.

DVORAC iz 1898. godine budi strah.

Do palate, koja to odavno nije, deli nas gusto granje na dvorišnim pločnicima i hrabrost da se kroz njega provučemo. Podmuklu tišinu prekida samo povremeni zvuk svraka koji ne umiruje, već dodatno raspiruje jezu.

Razvaljena vrata, razbijeni vitraži, oguljeni zidovi...

Jasno nam je samo da stojimo pred zdanjem čiji razbijeni vitraži, razvaljena vrata i oguljeni zidovi pričaju neku tešku priču. Parčići stakla, komadi urušenog tavana, smeće, šut, bačene igle i špricevi deo su svakodnevne scenografije. Penjemo se "škriputavim" stepenicama, vodeći računa da se ne strovalimo niz njih kao u nekom lošem filmu. Prostor sa fizičkom prazninom od koje podilaze žmarci.

Ko su bili ŠPICEROVI?

Ovde je nekada živela porodica Špicer, Ede, njegova supruga Klara, sin Jonas i kćerka Johana. Nemački veleposednik i vlasnik fabrike cementa poželeo je da baš na obroncima Fruške gore sagradi dom, pa je tako nikla velelepna palata po zamisli čuvenog Imre Stajndla, tvorca zgrade mađarskog Parlamenta.

Špicerova ćerka se zaljubila u konjušara...

Ali kuća nikada nije bila ono što je trebalo - kutak porodične radosti. I danas se prepričavaju priče obavijene velom misterije, po kojima je nesreća počela da se "gnezdi" među zidove dvorca kada se Špicerova kćerka zaljubila u konjušara.

Posle ćerkinog samoubistva posejano je seme zle kobi...

Zamislite taj skandal na početku 20. veka. Pa bilo je logično da imućni roditelji brane tu ljubav, ali niko nije računao da će lepa Johana zbog toga sebi oduzeti život. Porodica Špicer je bila zavijena u crno, a ljudi su pričali da je tada posejano seme zle kobi od koje se ni porodica, ni dvorac nikada nisu oporavili.

Na tavanu su se gnezdili golubovi, plašeći Beočince koji su tvrdili da je potkrovlje lavirint misterija. Od tada je priča o duhovima iz Špicera postala svakodnevna tema u ovom kraju.

 

Poginulo je 10 radnika koji su tajno sahranjeni

Pričalo se i da su 1910. godine radnici cementare otkrili kvar na parnom kotlu, upozorivši nadležne da svakog časa može da eksplodira. Niko na to nije reagovao. Nedugo zatim je kotao eksplodirao i deset radnika je poginulo, a 35 teško povređeno.

Meštani kažu da se ovde odigravaju nekakve misteriozne radnje u režiji duhova, a palata kao da opravdava nadimak - "dvorac izgubljenih duša".

Zamak je bio sedište nacističke komande.

Špicerovi su početkom Drugog svetskog rata otišli u Nemačku, kada je zamak bio sedište nemačke komande. Posle rata je nacionalizovan i dobio je novu namenu, pa ga stariji Beočinci pamte kao Dom kulture, biblioteku, školu, radio-stanicu... 

Krajem 80-ih godina počeo polako, ali sigurno da tone, stičući kvalifikacije ukletog mesta. Neki su dolazili sa drugačijim namerama, da bi skidali parket ili lustere i prostirali ih u svoje domove, dok su neki drugi tvrdili da su to radile nečastive sile.

Svaki ulazak je na sopstvenu odgovornost.

Danas je poseta dvorcu zvanično zabranjena, a svaki ulazak ovde odigrava se na sopstvenu odgovornost. Uz mogućnost da vam se plafon sruši na glavu ili da propadnete kroz pod.

Mladenci se slikaju

Gde je misterija, tu je i apsurd, pa su tako mnogi mladenci baš ovde sklopili brak ili se slikali među tragovima vitraža u duginim bojama i ostacima secesije.

Dok sa tugom govori o nesrećnoj sudbini dvorca Špicer koji je stavljen pod zaštitu "Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture", ali i dalje nepovratno propada, mrak polako pada nad Beočinom. Nešto uporno šuška na spratu. Spomenka kaže da su verovatno počeli da se skupljaju narkomani, jer je to njihovo vreme za dvorske "igre". I oni se ne plaše duhova.