U ŽIVOTU NISAM ISPEGLALA NIJEDNE GAĆE, NI SVOJE, NI TUĐE! Ja to nikad ne bih mogla, sreća je...

Otišla sam u posetu svojoj prijateljici Tanji i bila zadivljena

Sve je kod nje tako savršeno i lepo, da poželim da je pitam gde se kupuje karta za ovaj muzej. I sve toliko čisto, da mi dođe da uzmem skalpel i počnem da operišem. Nije to stan, već raj za perfekcioniste.

Knjige poređane po veličini. Raznobojne sveće na policama u tonu sa zavesama. Slatkiši u činiji u boji tapeta. Šarmantno.

-Izvini, nisam stigla da pospremim – reče prijateljica i popravi asimetrično postavljen ukrasni jastuk na modernom kauču.

Šali se – pomislih. Zavitlava me?

-Nema veze, podneću – prihvatih igru.

Lično, nisam ni dana živela u takvom redu, a sigurno nikad i neću. Moja kuća je oličenje haosa: svi nekud jure, razbacuju, zaboravljaju šolje nedovršene kafe, dok naramak čarapa proviruje ispod kreveta, a lutke se u božanstvenom neredu valjaju po podu – Kaća, pokupi ih!!! – kao i sinovljevi udžbenici – jesi li uradio domaći? – i neka neko već jednom pokupi suv veš, vidite da nemam kad, čistim za mačkom koja je povratila na trosed.

Foto: Shutterstock

Polazeći u posetu, oborila sam čiviluk, zatrpan brdom odeće raznih vrsta, ne samo jaknama i kaputima.

Sa mnom nešto nije u redu, razmišljala sam, uživajući u ovoj tuđoj divoti. Valjda samo nadljudi žive kao u časopisu…

Ja to nikada ne bih mogla.

Sledećeg jutra sam se posvađala s ćerkom. Ima četiri godine, a to je uzrast protesta.

U vrtiću su planirali svečano fotografisanje, pa je trebalo da se lepo obuče. Moja mala prznica je bacala jednu haljinu za drugom i tražila omiljenu suknju, koju sam juče ubacila u prljav veš, kad se polila supom.

Objašnjavala sam, molila, ubeđivala. Na kraju sam se iznervirala, izvadila iz veša suknju na kojoj se supa osušila, pa se više nije videla i time odmah usrećila kćerku. Obukla se poslušno i veselo i sva srećna otišla u vrtić.

Za svaki slučaj sam ponela i lepu haljinicu, ako se predomisli.

Roditelji i deca su se vrteli u svlačionici vrtića. Devojčice-princeze, s mašnama i ukrasnim šnalama u kosi, u elegantnim balskim haljinama, kenjkale su “mama mi je obula pogrešne cipele” ili “”vruće mi je”.

Moja se vrtela u suknji zalivenoj supom i igrala s gumenim ježom.

Mame su raspravljale treba li peglati gaćice i majice. Većina je smatrala da treba jer „tkanina od peglanja postaje mekša“, uostalom „svakog dana peglam“.

Od sramote se skoro zavukoh pod klupu. U životu nisam ispeglala nijedne gaće, ni svoje ni tuđe, a glavni kriterijum za izbor odeće mi je da udobna i da se ne gužva.

Jedna mama je na licu mesta peglala ćerki mašnu.

Nešto nije u redu sa mnom, mislila sam gledajući devojčice u savršenim haljinama. Verovatno samo superljudi žive tako i peglaju svaki dan…

Ja to nikada ne bih mogla.