OVIM GUDURMA U ALBANIJI SE PRE STO O KUSUR GODINA KRETALA NAPREGLEDNA KOLONA SRBA! Nisu odustali, iako je sve bilo protiv njih, baš ni kao naš Milan Kuga!

Milan Kuga je uradio nešto na šta bi se retko koji Srbin odlučio! Albanija je top turistička destinacija čak i u našoj zemlji, ali pentrati se po Prokletijama, po istim onim gudurama u kojima se pozmrzavala srpska vojska prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu... E, to je već nešto drugo! Evo kako je prošao

Kriziram.
Loši dani iza mene su mi izgrebali algoritam, zapinjem, grešim...nisam svoj...
Moram da sredim algoritam.
Nije lako, jer moj algoritam je asimetričan, nema prave linije ni oblike.
Savijam, savijam rubove kvadrata.
Samo tako mogu da povežem srce i um.
Moj algoritam je - Sloboda.
Pseudokod.

Moram na put. Daleko.
Balkan je moj dom, put je moj život.
Usklađujem moj algoritam sa Balkanskim.
Moram.
Put mi je uzeo dušu.

Put

Ulazimo u Albaniju iz Crne Gore, po beskrajnoj sivoj traci.
Bunkeri betonski. Plantaže lavande, žalfije.
Uzbrdo kombijem, na Prokletije.
Pa nizbrdo, u dolinu Teth.
Čim ugledaš, na keca skontaš zašto se zovu Prokletije, Proklete planine...??...prokleto je ovo, druže...prokleto surovo, prokleto lepo...
Deo stvari iz doline Teth nosimo mi ljudi,  deo konji. Konjima je teže.
Nosimo stvari uzbrdo do gornjeg kampa, na 1400 m, odakle krećemo ujutro na Maju Jezerce, najviši vrh Prokletija.
U šumi, pored kampa je kafić, pivo se hladi u drvenoj kaci, u vodi iz potoka.
Uzimam pivo iz hladne vode. Zebu prsti koliko je hladna. Flooop...??...volim onaj zvuk otvaranja konzerve. Kao da eho odjekne po celim Prokletijama.
Prvi gutljaj mi sređuje auru, drugi otvara čakre...??

Iznad kampa je stena, gromada, Maja Boš.
Deluje kao čuvar.

Šator postavljam nekako nizbrdo, da me opali priroda u svitanje. Ili uzbrdo, ovisi kako gledaš. Nema lepše energije od planine zorom. Moram da se stopim.
Nikad bliži majci Zemlji.
Kao da spavam u njenim nedrima.
Crno. Noć.
Spavam nizbrdo.

Proklete planine

 

Zora.
Spuzao sam se nizbrdo, budim se sklupčan pored vrata šatora, kao pas.
Pod plećima kamenje.
Otvaram vrata - zeleno, lepo i kiseonik...šuma je ispod,  planine iznad...i ja...srećan...??
Sunce se samo popne preko ogromne stene, pokaže nam se...
Idemo uzbrdo, uz dolinu Valbona.
Opušten. Svež. I spreman. Spreman na sve što me čeka. Prokleto spreman.
Na početku doline kamenje razbacano, ogromno kamenje razbacano po livadi.
Po zelenoj travi...
Nestvarno deluje. Kao ostaci meteora.
Uz dolinu sneg.
Snega mnogo, stavljamo dereze na cipele, to su čelični šiljci za sneg.
Sneg žilav, pomalo prljav, taman, boje mog šešira, kada ga udariš čizmom, tek koji centimetar zagrebeš.

Foto: Milan. K.

Hodamo, stopu po stopu...korak po korak...??
Onda preko stena, pa opet sneg.
Pojavljuje se plavi encijan, raste samo na visinama, cvet najlepši i najotrovniji, moj omiljeni.?
Kako se penjemo, otvara se sve, otvaraju se kulise predstave zvane Prokletije.
Izmaljaju vrhovi, gorostasi, svaki crn, svaki svoj, svaki bliži...svaki siv i beo...div do diva...
Kao nemi spomenici samo se uzdižu, miljama daleko.
Imaš osećaj da će svaki čas gorostasi početi da hodaju, prema tebi, oko tebe...
Stalno se okrećem, obrćem, gledam...ne mogu da verujem koliko lepote...??
Nema ni zvuka, nema šume, samo goli kamen.
Pomalo deluje zastrašujuće.

Kapiram ljude koji se boje ovakvih planina, ja se ne bojim, ja ih volim.
Ja se bojim ljudi koji se boje planina.
Jer je ovo nula, početak. Početak svega. Surova Priroda.
Nikada pokorena, sama piše pravila. I uspostavlja red.
Zna se ko je gospodar.

Trojanske planine, tako su ih Mlečani zvali, verujući da je Skadar Troja, da je Ahil dojahao na šarcu...Homer je sve lepo opisao, ali je Šliman uzeo slavu...Mlečanima verujem, putnici su bili, slušali priče i tajne i legende...
Neverovatni Cvijić Jovan ih je krstio u Prokletije, neumorni putnik, istraživač, njegove tragove stalno srećem po balkanskim vrletima, pećinama, kanjonima...

Na pauzi nekako sednem na mravinjak, češem se stalno i vadim mrave usput.??
Kako idemo ka vrhu, postaje sve teže, sve opasnije, strmo je, a mnogo je snega.
Svaki korak može biti fatalan.
Juče je nastradao jedan planinar iz Novog Sada, penjući se sa Crnogorske strane. Srećom, ostao je živ.
Svi to znamo, ali hodamo, hodamo...
Počinje kiša...osvežava...
Da li će da otopi ili zaledi sneg?..

Master and servent

Strah. Strah me drži na oprezu, čuva me od zle kobi.
Moj dobar sluga, strah, nikada gospodar.
Loš je gospodar, odvlači u konačno i krajnje.
Strah od smrti je najjači životni impuls, znam to odavno.
Smrti se ne bojim, bojim se smrti u životu, odumiranja, neživljenja.
Zato koristim svaki tren maksimalno, hodam po rubu, otimam i dajem, ali znam da sam živ.

Nekoliko ljudi se poklizne i proklizne nizbrdo.
Srećom, bez posledica.
Uspevaju nekako da se zaustave na strmini.
Svako klizanje može biti fatalno, jer ispod snega se nalaze stene, kamenje, rupe...
Staza kojoj hodamo je koliko-toliko bezbedna, stajemo u stopu onog pre nas.

Foto: Milan. K.

Pazim na svaku stopu, mrvicu stope.
Razmišljam korakom. Stopom. Strah mi podiže i spušta nogu.  Kao binarni kod, 0,1, 0,1,0,1...dižem i spuštam stopalo...
Oprezan. Samokontrola.
I uživam. U svakoj stopi. U svakom trenu.
Čist hedonizam. Otimam radost od Proklete planine, kao Paris lepu Helenu od Grka.??
Hodam po snegu u majici, u julu, s čeličnim šiljcima na nogama.
I osmeh, naravno. Đavo se plaši osmeha,  neće tako lako da udari...??

Zadnji uspon pred vrh je strm, moramo se popeti sajlom. Maja Jezerce je kamen, greben.
Čekamo oko sat vremena da se sajlom spusti grupa planinara s vrha.
Hladno mi. Odavno smo preko 2000 m.
Vadim zadnjeg mrava iz pantalona. Kao Osmi putnik, neće da se otkači.??
Uz sajlu, pa kamenom do vrha.
Na vrhu krst.
Širim ruke, kao da letim.
Na vrhu sam Prokletija, moj san odavno.
Godinama ih gledam s raznih planina i upirem prstom: ..eno, eno tamo, vidiš ono belo...Prokletije..."
Upijam ovo prostranstvo okolo, ovu slobodu.
Čista energija.
Sređuje se moj algoritam,  sređuje i balkanski. Tačno mogu da čujem kako se segmenti lome, lome kocke, linije, lome, pretvaraju u krive, zaobljene linije slobode.
Ćutim i slušam.
Otvaram mesni, jedem s noža.
Gorostasni vrhovi Prokletija miruju.
U silasku se par puta pokliznem, ali sad mi svejedno...

Harapit

U kampu pivo, vatra i pesma. Ne zaspem, nego se ošamutim, u šatoru nizbrdo - uzbrdo.
Crno. Noć.
Ujutro se spuštamo do doline Teth, stvari, konji i ljudi. Opet je konjima teže.
Kuliramo i odmaramo...
Harapit. Harapit je glavni baja doline Teth, a i šire.
Nakrivljen, sav izvajan od kamena. Vertikalan. Svoj.
Ima personality.??
Krećemo opet zorom, pa lagano uzbrdo.
Staza lepa.
Na prevoju odmaramo.
Nešto mi sve previše lako za ovakvu gromadu.

Foto: Milan. K.

Stižemo do stene. Iza stene provalija, mala, ali mora da da se preskoči. Pa da sa dočeka na glatku stenu. Mnogo opasno, mnogo.
Većamo šta da radimo.
Veći deo ekipe odustaje. Razumno.
Ne odustajem. Razumno.
Ne da divlje srce, samo jače čuka i govori: ajde, ajde, ajde...zabava tek počinje.??...
Širim nozdrve.

Prokletnici

Pređem nogom preko provalije, pa se uzverem. Uspužem uz gladak kamen.
Nas 15 ak nastavlja put.
Kao Tarantinovi Prokletnici, bauljamo Prokletijama. Bez straha i dvojbe.
Sa specijalnim zadatkom - ubačeni,  osvojiti lepotu, ostaviti je i bezbedno se povući.
Yes, ser..??
Počinje hevi metal.
Welcome to the jungle, we got fun and games...??????
Samo teška muzika, bez vokala. Vokal je u mojoj glavi  - tišina.
Nema markacije, idemo uzbrdo, ka vrhu Harapit. Stene, pa sneg...
Onda škrape, to su neke rupe u stenama,  pod našim nogama, kao iz filmova apokalipse...kao da će se svaki čas tlo otvoriti i progutati te...neke su oštre...tamne u dubini...deluje morbidno...deluje prelepo...kao da su žive nemani Hada.

Oko vrha magla, više crna nego siva.

Puzimo uz stenu, pa gazimo sneg...pa se penjemo...izlazimo na greben...grebenom do vrha...
Ipak će Harapit da nas pusti da se popnemo. Ipak...možda smo mu slatki, ovako blesavi, uporni, uporni, uporni...s osmehom...??
Prokletnici na Prokletijama, u specijalnoj misiji.
Na vrh izlazimo. Puca sve.
Srećan sam, baš.
Ukucavam segmente u algoritam.
Delim slaninu s psom - vukom.
Silazimo. Brojim škrape.

Foto: Milan. K.

So u nedrima

Sjurimo se na more, preko Troje.
Treba mi poslednja crtica algoritma, izlomljena, savijena.
Brodovi na pučini.
Plivam daleko, čini mi se do Italije.
Pod palmom pijem Del Boy koktel.
So u nedrima.
Naveče brancin, uz zalazak sunca.
I vino, belo.
Algoritam je sklopljen.
Povezujem srce i um.
Konačno slobodan.