PREŽIVELA PAD S 2000 METARA: 'Iskočila sam iz aviona, ali mi se nije otvorio padobran' (FOTO)

Džoana je nakon skoka iz aviona pala na zemlju sa visine od 2000 metara i uspela da preživi stravičan pad sa brojnim prelomima kostiju i povredama unutrašnjih organa...

Iskusni padobranac i medicinska sestra Džoan Mekonvil (55) sada se bavi motivacionim govorom. Živi u okrugu Antrim u Irskoj sa suprugom Džoom (61), bivšim instruktorom padobranstva. Za The Sun se prisetila zastrašujućeg skoka iz aviona sa 2000 metara visine kada joj se padobran nije otvorio.

- Virila sam iz aviona, pogledala šarena polja i kuće koje su bile kao male tačkice ispod nas. "Vidimo se dole" viknula sam mom dečku Džou pre nego što sam iskočila. Kao iskusan padobranac, osetila sam poznato uzbuđenje slobodnog pada. Bila sam srećna, a istovremeno sam vežbala okretanje od 360 stepeni koje sam tada počela da učim – prisećala se Džoana, objašnjavajući kako se zabavljala u vazduhu. Njen dečko Džo joj je čestitao na dobrom zaokretu.

- Delovalo je kao da smo zaustavljeni u vremenu i smejali smo se jedno drugom. Odjednom sam ga videla kako mi nešto pokazuje, ali nisam imala pojma šta pokušava da kaže. Onda je povukao uže padobrana i tada sam shvatila koliko smo blizu zemlje. Izbezumljeno sam povukla svoje uže, ali mi se istovremeno aktivirao padobran za hitne slučajeve i zapetljao. Došlo je do zbrke. Preda mnom se kovitlala zemlja, zgrade i drveće su bili sve bliže, a pojas mi je bio omotan oko vrata – prepričava Džoana, objašnjavajući kako je doživela filmsku scenu u kojoj joj je ceo život prošao pred očima.

 

 

Sin Aron je tada imao devet godina, a Matej samo četiri godine. Mogla je da oseti njihov topli miris dok ih dok ih ušuškava u krevet pre spavanja.

- Ironija je bila da tog 1. aprila 1995. nisam ni nameravala da skočim. Samo dve godine ranije, u junu 1993, prvi put u životu sam skočila padobranom da prikupim novac u dobrotvorne svrhe. Tokom naredne dve godine sa klubom Blueskies u okrugu Antrim, skočila sam 63 puta. U klubu sam upoznala Džoa, instruktora padobranstva, a u septembru 1994. smo postali par - nastavila je Džoan, objašnjavajući kako joj je, kao samohranoj majci koja radi puno radno vreme, skakanje s padobranom izazivalo nalet uzbuđenja i adrenalina od koga se osećala mnogo bolje.

Tog nesrećnog popodneva, sasvim slučajno je svratila u klub jer je obavljala sitne poslove po gradu. Onda ju je Džo zamolio da mu se pridruži u skoku.

- Avion je poletao samo ako je bio pun, a bilo je slobodnih mesta, pa sam pristala. Ostavila sam svoje sinove kod prijatelja. Prvi padobranci su iskočili na oko 1000 metara, drugi na oko 1500 metara, a onda smo se popeli na oko 2000 metara. Onda smo Džo i ja iskočili, a minut i 10 sekundi kasnije pala sam na zemlju brzinom većom od 160 kilometara na sat. Ljudi su trčali i videla sam Džoa kako trči ka meni. Čula sam životinjski vrisak i trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da sam to ja - prepričala je Džoana najgore trenutke svog života.

 

 

U međuvremenu se onesvestila dok su je odvozili u bolnicu. Odmah su je prebacili u operacionu salu. Slomila je levu butnu kost, karlicu, levi zglob, kosti lica, uključujući jagodice i vilicu, i izgubila većinu zuba. Povredila je jetru, imala je frakturu lobanje i izgubila je mnogo krvi.

- Trebalo je neko vreme da se zaleče moje fizičke povrede, uključujući i ugradnju zubnih implantata, ali su Džo i deca brinuli o meni. Momci su pokušavali da shvate šta se dogodilo i to je mene i Džoa još više zbližilo. Nisam mogla da verujem kada je sledeće nedelje ponovo skakao sa padobranom, ali sam shvatila da je to njegov posao i da mora da se vrati. Međutim, nikada više nisam skočila - kaže Džoana.

Ona i Džo su se venčali u avgustu 1997. godine, a tri godine kasnije dobili su ćerku Elu Rouz. Džoan je napredovala na poslu i umesto da radi sa pacijentima prešla je u menadžment u nacionalnom zdravstvenom sistemu. Iako je naizgled sve bilo u redu, Džoan priznaje da se borila sa poteškoćama.

 

 

- Fizičke posledice nesreće su se možda zalečile, ali je psihička bila mnogo teža, jer sam doživljavala noćne more i bila depresivna. Da bih se lakše izborila sa ovim problemima, 2020. sam  odlučila da pišem o svemu što sam doživela. Bilo mi je teško da ponovo prođem kroz sve, ali sam doživela katarzu. Sledeće godine sam se prvi put vratila na mesto nesreće. Prošlo je skoro 25 godina i nisam imala pojma kako ću reagovati. Ipak, bilo je mirno i imala sam vremena da sagledam neverovatnu veličinu onoga što sam preživela – rekla je Džoana

Dodala je da osetila nalet zahvalnosti na svemu, a rezultat je bila njena prva knjiga, opis onoga što je doživela. 

- Sada radim kao motivacioni govornik, pričam svoju priču o preživljavanju. Još jednom sam posetila mesto udesa, a donela sam i pismo koje sam sebi napisala. "Vidim te kako ležiš na zemlji, slomljena, šokirana i uplašena i volela bih da mogu da te zagrlim i kažem ti da će sve biti u redu", napisala sam. Nakon toga sam spustila pismo na zemlju, okrenula se i vratila svojoj porodici da nastavim da živim svaki dan kao da sam ga dobila na poklon - zaključila je Džoana.