Najstrašnije pleme na svetu! Svaki kontakt sa strancima završava se loše - zaobiđite ih na mapi i ne pokušavajte da se sprijateljite

Senitelci važe za najopasnije pleme na svetu, a svaki kontakt sa ljudima završiće se kobno.

Smrt američkog turiste koji je ilegalno posetio izolovano ostrvo Severni Sentinel skrenula je pažnju sveta na povučene stanovnike ovog malog ostrva. One su jedna od retkih uglavnom "nekontaktiranih" grupa koje su ostale na svetu, a tu izolaciju delom duguju geografiji.

Severni Sentinel je malo ostrvo, udaljeno od glavnih brodskih ruta, okruženo plitkim grebenom bez prirodnih luka - delimično zbog zaštitnih zakona koje sprovodi indijska vlada, a delom zbog sopstvene žestoke odbrane svog doma i svoje privatnosti. Ali oni nisu potpuno bez kontakta, u poslednjih 200 godina, stranci su posetili ostrvo nekoliko puta, i to se često završavalo loše za obe strane.

Ko su Sentinelci?

Prema popisu iz 2011. i na osnovu procena antropologa o tome koliko ljudi bi ostrvo moglo da izdrži, na Severnom Sentinel ostrvu verovatno ima negde između 80 i 150 ljudi, iako bi moglo biti čak 500 ili samo 15. Sentinelci su povezani sa drugim domorodačkim grupama na Andamanskim ostrvima, lancu ostrva u indijskom Bengalskom zalivu, ali su dovoljno dugo izolovani da druge Andamanske grupe, poput Ongea i Jarava, ne mogu da razumeju njihov jezik.

Na osnovu jedne posete jednom Sentinelskom selu 1967. godine, znamo da oni žive u prislonjenim kolibama sa kosim krovovima. Pandit je opisao grupu koliba, izgrađenih jedna prema drugoj, sa pažljivo negovanom vatrom ispred svake. Znamo da oni grade male, uske kanue na podnožju, kojima manevrišu dugim motkama u relativno plitkim, mirnim vodama unutar grebena. Iz tih kanua, Sentinelci pecaju i ubiraju rakove.

Oni su lovci-sakupljači, i ako je njihov način života nešto poput srodnih andamanskih naroda, verovatno žive od voća i krtola koji divlje rastu na ostrvu, jajima od galebova ili kornjača i sitne divljači poput divljih svinja ili ptica. Nose lukove i strele, kao i koplja i noževe, a nepoželjni posetioci su naučili da poštuju njihovu veštinu u svemu navedenom. Mnoga od tih oruđa i oružja su prekrivena gvožđem, koje Sentinelci verovatno nalaze na obali i rade kako bi zadovoljili svoje potrebe.

Foto: profimedia

Sentinelci pletu mrežaste korpe, a koriste drvene teslice sa vrhom od gvožđa. Spasilačke ekipe usidrene u blizini ostrva sredinom 1990-ih opisali su noćne lomače na plaži i zvukove pevanja ljudi. Ali do sada, strancima nije poznat nijedan od sentinelskih jezika; antropolozi obično ističu da ljude nazivaju imenom koje koriste za sebe, ali niko izvan ostrva Severni Sentinel zapravo ne zna kako Sentinelci sebe zovu, a kamoli kako da ih pozdrave ili pitaju kakav je njihov pogled na svet i njihovu ulogu u zaista izgleda.

Ono što se pouzdano zna, jeste da im nije stalo do društva, a to su jasno izrazili i bez zajedničkog jezika.

Posete sa poklonima

Tokom 1970-ih indijske vlasti su povremeno putovale u Severni Sentinel u pokušaju da se sprijatelje sa plemenom. Na jednom od ovih putovanja dve svinje i lutka ostavljene su na plaži. Sentinelci su ubili i zakopali svinje, zajedno sa lutkom.

Posete su postale redovnije 1980-ih, timovi bi pokušali da slete na mesto van domašaja strela, i ostave poklone kao što su kokosovi orasi, banane i komadići gvožđa. Ponekad se činilo da Sentinelci prave prijateljske gestove; i drugima bi u šumu odneli poklone, a zatim bi ispalili strele na suprotnu stranu.

Misije odnošenja poklona su prestale 1996. godine. Mnogi zvaničnici su počeli da dovode u pitanje mudrost pokušaja da stupe u kontakt sa ljudima koji su zdravi i zadovoljni i koji su sami napredovali - pretpostavlja se - 55.000 godina. Prijateljski kontakt je imao samo razarajući uticaj na velika andamanska plemena. Trajni kontakt sa Sentinelancima bi gotovo sigurno imao tragične posledice.

Foto: profimedia

Nakon cunamija 2004. godine, zvaničnici su dvaput posetili ostrvo, kako bi iz daljine proverili da li je pleme zdravo. Zatim su izjavili da više neće biti pokušaja da se stupi u kontakt sa Sentinelcima.

Njihova ekstremna izolacija čini ih veoma ranjivim na bolesti na koje nemaju imunitet, što znači da bi kontakt gotovo sigurno imao tragične posledice po njih.

Periodične provere, sa čamaca usidrenim na bezbednoj udaljenosti od obale, vrše se kako bi se proverilo da li su Sentinelci zdravi i da nisu odlučili da traže kontakt.

Šta se dešava sada?

S obzirom na njihovu istoriju, nije ni iznenađujuće što su Sentinelci videli američkog turistu Džona Alena Čaua kao prestupnika kada je zakoračio na njihovo ostrvo i stajao na plaži pevajući himne. Dva puta su ga oterali, ali kada je treći put izašao na obalu, veruje se da su ga ubili. Sada se čini da su sahranili njegove posmrtne ostatke, kao što su uradili sa dva indijska ribara 2006. Indijska vlada je sada obustavila potragu za Čauovim telom, navodeći opasnost i za osoblje u potrazi i za Sentinele.

Incident je izazvao diskusiju o zaštiti za relativno nekontaktirane grupe poput Sentinelaca. Pandit je zagovarao da ih ostave na miru. Prema sada penzionisanom antropologu, Sentinelci su jasno stavili do znanja da ne žele kontakt i da im je dobro i sami. Indijski zvaničnici nastavljaju da posećuju ostrvo radi periodičnih popisa stanovništva (poslednji je bio 2011. godine).