Ana je nakon 23 godine srela svoju prvu ljubav - Ono što se desilo je filmski zaplet

Nakon više od dvadeset godina, dvoje ljudi, ponovo su se sreli, Ana i Marko, prva ljubav iz školskih dana.

Kiša je rominjala po kaldrmi Futoške ulice. Te jeseni, Novi Sad je bio obojen u hiljadu nijansi sivog, a sivilo je, činilo se, ušlo i u Anine dane.

Trčala je, držeći kišobran, pokušavajući da uhvati korak sa užurbanom svakodnevicom - posao, porodične obaveze, deca…

Foto: Shutterstock

Sve je bilo na svom mestu, ali srce je odavno imalo svoj tihi ritam, lišen one strastvene muzike koju je nekad sviralo.

U tom trku, sudarila se sa nekim. Kišobran joj je ispao iz ruke, a njene su se knjige rasule po mokroj ulici.

- Izvinite, nisam pazio…- reče on, sagnuvši se da joj pomogne.

Njegov glas. Taj dubok, poznat glas.

Anine oči su se raširile kada je podigao pogled. Nije se promenio. Sazreo je, da, ali one iste smeđe oči, one bore smejalice oko njih, onaj osmeh… Marko.

Foto: Shutterstock

Marko. Njegovo ime joj je odzvanjalo u glavi, kao eho iz nekog davnog života. Prvi poljubac, prva držanja za ruke u Dunavskom parku, dugačke šetnje uz Dunav, obećanja data pod zvezdama na Petrovaradinskoj tvrđavi. Njena prva i jedina prava ljubav.

-Ana? To si ti? – izustio je, i u njegovom glasu čula je istu nevericu i čežnju.

Nisu progovorili mnogo reči, ali su razumeli sve. Kroz te poglede, vratili su se na početak. Saznali su da je Ana u braku, da ima dve divne devojčice, da Marko ima sina, da je razveden i da su se, poput dve reke, razdvojili i nastavili da teku svojim tokovima.

A onda su se, na toj kišnoj raskrsnici, ponovo spojili.

Foto: Shutterstock

Nekoliko dana kasnije, sedeli su u kafeu u Laze Telečkog. Vreme kao da je stalo.

Pričali su o svemu, o godinama koje su ih razdvojile, o putevima kojima su prošli. Nisu pominjali supružnike, nisu spominjali decu, jer to nije bilo bitno.

U tom trenutku, postojali su samo oni, Marko i Ana, dva tela koja su se pronašla u moru duša, i shvatila da jedno drugom pripadaju.

Nakon tog susreta, sledili su novi. Tajni sastanci, ukradeni trenuci, poruke pisane u kasne sate.

Čak su i  neki njihovi prijatelji prihvatili njihovu vezu, jer je ona u njima budila nadu u pravu celoživotnu ljubav. Svaki susret sa Markom za Anu je bio povratak kući.

Foto: Shutterstock

Više nije bila samo majka i supruga, ponovo je bila ona stara Ana. I Marko je osetio isto. Shvatio je da, bez Ane, njegov život je kao prazno platno, a da je s njom, sve obojeno najživljim bojama. Oboje su shvatili da ne mogu više jedno bez drugog.

Foto: Shutterstock

Jednog popodneva, sedeli su na Trgu slobode. Sunce je polako zalazilo, a golubovi su leteli iznad njih. Osećao se miris zrelog jeseni i miris sreće koji je odavno zaboravila.

Foto: Shutterstock

Ona ga je pogledala u oči i rekla: "Bojim se, Marko… Ali ne mogu više ovako."

Marko je uzeo njenu ruku, čvrsto je stisnuo i rekao: "Znam. Ne moramo više. Hajdemo. Idemo kući."

Hodaju ruku pod ruku. Izlaze iz centra, prelaze most. U pozadini se vidi tvrđava i Dunav. Ne govore ništa. Njihova tišina govori sve. Ne okreću se. Nisu sigurni gde idu, ali znaju da idu zajedno. Na ekranu se pojavljuje tekst: "Ljubav nije uvek tamo gde je sigurno, već tamo gde se osećamo najživljim."

Foto: Shutterstock

Na Aninom licu suze i osmeh, istovremeno. Markova ruka čvrsto drži njenu. Uspomene na detinjstvo, na Petrovaradin.

U daljini, sirena voza. Zajedno, kreću se ka neizvesnoj, ali njihovoj, budućnosti.