BIVŠA PREDSEDNICA SKUPŠTINE OTVORILA DUŠU Moja najveća ljubav je Kragujevac

Bivša predsednica Skupštine Srbije a danas narodna poslanica i direktorka klinike "Laza Lazarević" kaže da je za nju Kragujevac najmagičniji grad na svetu. Otkriva da se za modu interesuje još kad je bila mlad predavač i kad je primetila da je studenti merkaju. Najvažnija osoba joj je sin Dušan. Kaže da je bila jedna od retkih u SPS koja je Miloševiću govorila istinu i da je Mira Marković zbog toga nije volela...

Slavica Đukić Dejanović, bivša predsednica Skupštine Srbije iz redova SPS a danas narodna poslanica, upravnica psihijatrijske klinike u Beogradu "Laza Lazarević" i profesorka na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu otvoreno za naš dodatak govori o detinjstvu, prvoj ljubavi, razvodu, sinu i unucima, partiji, modi, o rodnom i najvoljenijem gradu - Kragujevcu.
Ona je razgovor zakazala za subotu u svom kragujevačkom stanu, u kojem živi sa roditeljima i drugim suprugom Rankom, kada joj obaveze dopuste da napusti prestonicu i dođe u svoj rodni grad.
Pre našeg dolaska obavila je redovne subotnje aktivnosti: prvu porodičnu jutarnju kafu, odlazak na pijacu sa suprugom, pri čemu su je mnogobrojni Kragujevčani ponešto upitali, tražeći da ih sasluša i eventualno pomogne; pripremila omiljeni kutak, svoj radni kabinet za naš susret, prethodno pristavivši ručak.
Nakon što smo pozvonili u dogovoreno vreme na vrata njenog stana u staroj zgradi strogog centra Kragujevca, Slavica Đukić Dejanović široko nam je otvorila vrata svoga doma, spremna da nas ugosti i bez uvijanja ispriča svoju zanimljivu životnu priču.
Kao i svaka prava domaćica, sama je skuvala izuzetno ukusnu kafu i odmah istakla da se svakom gostu raduje i da je za nju dolazak u njen kutak nalik na mali praznik.
Dok smo se polako pripremali za razgovor bez uvijanja, jer je sagovornica odmah stavila do znanja da za nju nema zabranjenih tema, stanom se širio prijatni miris pileće čorbe, a naša domaćica dodala je, uz smeh da joj oko subotnjeg ručka pomaže njen drugi suprug Ranko i da će mu se ona kasnije pridružiti, kada završi priču.

SLIKE IZ DETINJSTVA

Rođena sam 4. jula 1951. godine u Rači, kao vrlo željeno dete svojih roditelja. Odrasla sam kao jedinica u kragujevačkom naselju Erdoglija, u ulici Čiče od Romanije. Prva pomisao na detinjstvo je dvorište naše kuće koje je bilo poput parka: travica, kruška i klupe. Danas kada pogledam parkove uvek se setim svoga dvorišta i ne mogu to da izbacim iz glave. Bila sam vrlo pažena i odrasla kao jedinica. Ono čega sam ostala željna u detinjstvu su hleb i mast! S obzirom na to da je Erdoglija bila uglavnom radničko naselje, a moji roditelji - otac pravnik, majka diplomirani ekonomista - imali su solidna i stalna primanja, pa su mi pružali više nego što su moji drugovi i drugarice iz kraja mogli da imaju. Dok su oni slatko na ulici jeli parče hleba namazano mašću, ja sam morala da uđem u kuću, operem ruke i sednem za sto kako bih ispoštovala želju roditelja. Deda po ocu bio je trgovac i svakoga dana donosio mi je igračke, pa mi je kuća bila prepuna. Da bih "osvojila" ljubav drugara iz ulice, nesebično sam ih darivala igračkama koje oni, zbog socijalnog stanja, nisu mogli da imaju. Pred početak polaska u prvi razred preselili smo se u centar grada, gde i danas živim sa svojim roditeljima kada sam u Kragujevcu. Krenula sam u Osnovnu školu "Radoje Domanović" i muzičku, gde sam počela da sviram violinu. Tako je počeo jedan prosečan život devojčice iz centra Kragujevca.

ŠKOLOVANJE

Osnovnu školu završila sam kao jedan od najboljih učenika, a sa roditeljima sam, s obzirom na to da sam bila jedinica, uspostavila više prijateljski odnos, zasnovan na međusobnom poverenju i uvažavanju. Nismo bili klasična porodica, jer sam imala pravo da odlučujem ravnopravno o važnim pitanjima. Nakon završene osnovne škole upisala sam Prvu kragujevačku gimnaziju, koju smatram vrlo bitnom u formiranju svoje celokupne ličnosti. Do danas mi je, kao najlepša ulica na svetu, ostala bivša Lenjinova, sada Branka Radičevića, gde je smešteno impozantno zdanje škole koja traje već 182 godine. Ulicu pamtim po kestenovima, prvim tajnama, ljubavima, razmeni znanja. Gimnazijsko obrazovanje bilo je, kao i sada, izvanredno, jer škola nije pripremala učenike samo za fakultet, nego više za život. Sećam se da smo prvo usvojili latinsku maksimu - ne za školu, već za život.

PRVA LJUBAV

Za razliku od većine svojih vršnjaka nisam imala prvu simpatiju, već prvu ozbiljnu ljubav. Reč je o Kragujevčaninu Stevanu Đorđeviću, sa kojim sam se upoznala kada sam bila na letnjem raspustu, na jednom hrvatskom ostrvu, posle završene druge godine gimnazije. On je tada bio student slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, stariji od mene. Mnogo je uticao na mene, ponajviše na moju ljubav prema umetnosti. Nakon raspusta ljubav se održavala pismima koje smo redovno slali. Kada je završio fakultet, kao i većina slikara, poželeo je da se preseli u Pariz, grad slikara, i imao je želju da mu se pridružim, kao supruga. To nije bilo moguće jer sam imala u planu studije, tako da su nam se tada putevi razišli. On je danas jedan od cenjenijih slikara, živi u Tokiju, predaje slikarstvo na tamošnjem univerzitetu i izlaže širom sveta. Pratim ga kroz napise o njemu, ali više nemamo kontakt.

DOLAZAK U BEOGRAD, STUDIJE I PRVI BRAK

Nakon završene gimnazije upisala sam Medicinski fakultet u Beogradu. To mi je teško palo, jer nisam nikako mogla da se odvojim od rodnog grada. Na drugoj godini studija upoznala sam prvog supruga, a posle kraćeg zabavljanja, odlučili smo da se venčamo i kao kruna našeg braka rodio se sin Dušan, koji je danas moj sin, najbolji prijatelj, najveća podrška - najbitnija osoba u mom životu. U braku sam, praktično, stekla prve životne korake, shvatila šta znači živeti za drugog. Sa ove distance možda bih se udala i odmah posle gimnazije, još mlađa, jer smatram da čovek mora da prođe sva životna iskušenja, a porazi su lakši kada imaš manje godina. Krah braka došao je tokom završetka studija, pa sam ostala sama, sa sinom o kome je trebalo brinuti. Da nije bilo velike podrške roditelja, teško bih bila to što jesam. Uvek su bili na mojoj strani, razumeli moje postupke, hrabrili me. Smatram da u brak nisam ušla kao odrasla, da sam bila poprilično detinjasta, a tek me je razvod uozbiljio, što smatram svojim najtežim životnim porazom. To mi je teško palo, jer se slažem da je svaki razvod smrt u malom, mada nisam još umirala (smeh).

SIN DUŠAN

Dušana sam rodila dok sam bila studentkinja Medicinskog fakulteta. Nakon razvoda ostao je sa mnom. Vremenom je izrastao u zrelu osobu, sa lakoćom završio gimnaziju kao vukovac i studije medicine u Beogradu sa prosekom 10. Pošto ima očevo prezime, niko nije ni znao da je moj sin, tako da je sve ocene sam zaradio. Nasledio je od nas dvoje ljubav prema ljudima, želju da pomogne drugima, zrelost i veliku odgovornost. Vremenom smo prevazišli klasičan odnos majka - sin i postali najbolji prijatelji i drugari. U vreme kada je završavao fakultet u Srbiji nije bilo najsjajnije za mlade ljude, pa je Dušan, uz moj blagoslov, konkurisao za međunarodnu stipendiju za Lisabon, primljen je, tako da je od tada u Portugaliji. Magistrirao je, doktorirao, završio specijalizaciju i ovih dana počinje da radi kao ginekolog. Oženjen je Beograđankom Tijanom, inženjerom elektrotehnike, koja ne radi. Imaju dvoje dece - Filipa koji ima devet godina i Ninu kojoj su četiri. Filip liči na mamu, a Nina je povukla na nas Đukiće.

DRUGI BRAK I SUPRUG RANKO

Ranko me je osvojio na krajnje neobičan i zanimljiv način. Prvo me potkupio svojom harizmom, dobrotom, mekim srcem za one koje najviše volim, a to je bio Dušan. Dugo je obletao oko njega, izvodio ga u šetnje, razgovarao sa njim kao sa odraslim, da bi me Dušan, kada je imao deset godina, krajnje ozbiljnim glasom pitao: "Mama, zašto se ti opet ne udaš?" Bila sam zabezeknuta, nisam znala šta sinu da odgovorim, da bi odmah dodao: "Čika Ranko je mnogo dobar čovek, voleo bih da ti on bude muž!" Nakon toga osvojio je i moje roditelje, pa nisam imala kuda dalje. Ušla sam u drugi brak, zrelija, ostvarena kao ličnost, a mogu reći da nisam pogrešila nimalo. Ranko ima toplo južnjačko srce i evropske manire koje je nasledio od prve supruge, Slovenke. Izuzetno sam zahvalna Rankovoj prvoj supruzi što je mom mužu usadila evropske manire: da ravnopravno deli poslove sa svojom suprugom, tako da redovno ide sa mnom na pijacu, pomaže oko pripremanja obroka, brine o mojim roditeljima, sinu... Kada uđe u spavaću sobu, uvek je istuširan, namirisan, što baš nije odlika srpskih muškaraca. Sa svakog putovanja donese poneki poklon svima, tako da mogu reći da sam ga zavolela tokom braka i naša ljubav je jaka i čvrsta. Treći put bih se udala ako bih našla nekoga boljeg od Ranka, a to ne verujem da će se ikada desiti. (smeh)

LJUBAV PREMA PARTIJI

Moja ljubav prema SPS nikada nije bila zbog lidera stranke, nego zbog socijalističkih ideja još od vremena Dimitrija Tucovića i Svetozara Markovića. Država me je školovala, pa sam htela da joj se, na neki način, odužim svojim političkim angažovanjem misleći da ću radom u zdravstvu i prosveti učiniti napredak i boljitak u društvu. Nisam u tome uspela, jer je sve povezano sa privredom i ekonomijom, koje kod nas odavno nisu na čvrstim nogama. Sasvim slučajno sam postala narodni poslanik, u vreme kada su "skidali" Boru Jovića. Koliko sam bila politički nevešta svedoči moje prvo pitanje: "Koliko će trajati sastanci"? Iako sam postala i potpredsednica SPS, nisam uvek bila u milosti svojih drugova, često sam bila i "šutirana", sklanjana, tavorila, jer sam od vrhuške bila odvojena svojim poslom i posvećenosti porodici. Nisam ručavala, niti odlazila na važne i značajne prijeme. Kada danas sa sinom pričam, često me kritikuje što nisam izabrala drugu, profitabilniju opciju, ali uvek mu odgovorim da u meni kuca socijalističko srce i da će tako biti do kraja.

ODNOS PREMA SLOBODANU MILOŠEVIĆU

Prema pokojnom lideru SPS imam poseban odnos, jer sam jedna od retkih članova partije koja mu je otvoreno pred puč 2000. godine rekla da nas narod više ne želi i da ćemo izgubiti izbore. To ga je mnogo pogodilo jer je imao pogrešne ljude oko sebe i mnogo netačnih informacija. Poslednjih noći, pred hapšenje i odlazak u Hag, bila sam uz njega, i to su istorijski trenuci koje ću pamtiti do kraja života. Tada su se razbežali svi koji su se i te kako ovajdili od saradnje sa njim, pa je i posluga počela da beži. Bila sam svedok raspada porodice, a naročito pamtim jednu od scena pred samo hapšenje. U vili je bila isključena voda, a Sloba, uredan kao uvek, uzeo je flašu kisele vode i njome se obrijao.
Profesorka Mirjana Marković, njegova supruga, nije me mnogo simpatisala. Tih dana, provodivši uz njih puno vremena, shvatila sam da živi u iracionalnom svetu, jer bi me pred zoru pitala gde to sada idem. Na moj odgovor da idem na mali odmor, pa na posao, jer izdržavam sina, samo bi rekla: "Što ne date otkaz? Što morate da radite?". To vam dovoljno svedoči da je izgubila svaku vezu sa realnošću i da je, kao i Sloba, bila okružena koristoljubivim ljudima. Sa ove vremenske distance, Slobodanu Miloševiću zamerila bih dve stvari: politička ubistva koja su počela u njegovo vreme, kao i medijski mrak koji je stvorio. Vreme će pokazati da li sam u pravu, ali lično mislim da je to doprinelo sunovratu njegove vlasti.

TOMA I DRAGICA

Sa Tomom i Dragicom imam vrlo korektne odnose. Vezani su za naš kraj i to izuzetno cenim i poštujem. Volim kada ljudi ne zaborave svoje korene i to odakle su. Kada sam bila na mestu ministra zdravlja, dosta sam sarađivala sa Dragicom oko opremanja porodilišta i tada uvidela da je privržena našoj zemlji i da joj je stalo da utičemo da se natalitet popravi boljim uslovima za porodilje. Čitam, kao i svi građani, da je kritikuju zbog skupe garderobe. Ne vidim u tome ništa loše, jer je po mom mišljenju, potrebno da supruga jednog predsednika bude skockana, doterana i elegantna. Da je zarozana i demode obučena bili bi komentari: "Vidi kako izgleda prva dama, nije se sredila, ne priliči joj." Svuda u svetu prve dame deluju otmeno i elegantno, pa ne znam zašto bi se Dragica razlikovala.

LJUBAV PREMA MODI

S obzirom na to da se bavim javnim poslom, veoma mi je bitno kako izgledam. Kada sam počinjala da radim kao profesor, kao mlad predavač, bila sam svesna da, pored gradiva koje izlažem, studenti vole da me odmere, tako da sam se trudila da budem u trendu. Ne robujem modnim markama, volim da uskladim detalje i da uvek budem doterana. Kada idem da bacim smeće, uvek sam obučena kao za posao, jer smatram da dama uvek mora tako da izgleda - doterano i sređeno. Imam puno pari cipela, jer zbog malog stopala i broja 35 nemam kome da poklanjam. Pošto se moda stalno vraća, vidim da neke sačuvane cipele od pre 10 godina mogu i sada da nosim.

KRAGUJEVAC

Najlepši grad na svetu po mom mišljenju. Živim za petak po podne, kada završim sve poslove i sa Rankom krenem ka Kragujevcu. Već pri ulasku u grad osetim miris ulice kestenova, koja je obeležila moju mladost. Sva kumstva, prijateljstva vezana su mi za Kragujevac. Ovo je najprirodnija sredina za mene i kao što mnogi za sebe kažu da su građani sveta, ja uvek repliciram da sam Kragujevčanka od glave do pete. Mnogi misle da sam, tokom ovih godina, stekla kule i gradove, iskreno - imam ovaj stan, u kome smo sada, i Rankov u Beogradu, koji smo pokušali da napravimo da liči na ovaj, ali znate da kopija nikada nije kao original. Kada smo se dogovarali za susret, potajna želja mi je bila da vas baš ovde ugostim, jer sam tu najviše svoja, samo Slavica, bez ikakvih drugih etiketa.

SAVET MLADIM PAROVIMA

Brak je ozbiljna stvar, a danas je sve više razvoda. Poručujem mladima da prvo testiraju sebe i svoj karakter pre nego što se odluče da uplove u bračnu luku. Često se greši, jer se gleda šta to drugoj polovini nedostaje, a zapostavimo osnovno pravilo: prvo pogledaj sebe, svoje mane, karakter, ispravi šta nije dobro, pa tek onda gledaj osobu pored sebe.

NEĆU U AMBASADORE

Ne razmišljam o ambasadorskom poslu. Sa ovog mesta, s obzirom na moje životno doba, najradije bih u svoju ordinaciju. Beskrajno volim svoj posao. Petak po podne, subota i nedelja su dani kada sam sa svojim pacijentima i sa svojim studentima. To radim s najvećom ljubavlju i to me prosto drži u jednom tonusu da vidim koliki su raskoraci između papira koje donosimo i života.
S obzirom na to da mi je sin u Lisabonu, stalno su me pratile priče da se laktam za ambasadorsko mesto. Potvrđujem još jednom da takvih ambicija nemam. Kada god imam vremena i novca, otputujem sa suprugom Rankom u posetu sinu, snahi i unucima.