REPORTAŽA: NEKA DRUGA ALJASKA: Zemlja Simšijana!

Indijanska zajednica Metlakatla jedinstven je prirodni rezervat čiji stanovnici funkcionišu po svojim pravilima, znatno izolovano od ostatka sveta

Ukazala mi se prilika da letos radim za jednu od vodećih fabrika za preradu lososa iz Sijetla, "Silver Bay Seafoods", koja postrojenja ima širom Aljaske. Iako ne krijem oduševljenje što sam lako uspela da savladam sve cake vezane za ribu, s kojom nikad nisam velike veze, ono što me je zaista oborilo s nogu jeste da mesto u kom sam boravila krije jedan novi, za mene dotad neotkriveni svet. Ako Njujork nije kao ostatak Amerike, a ni Pariz nije Francuska, Metlakatla je sigurno "jedinstvena pojava" na teritoriji Aljaske. 

Kad iz Sijetla sletite na aerodrom u Kečikenu, mestu sa oko 14.000 stanovnika, i dalje nemate utisak da ste na Aljasci, bar ne onakvoj kakva je poznata iz priča i filmova. A tek kad se iz Kečikena ukrcate na brod ili pajper, niskokrilni avion sa četiri sedišta, ni ne slutite da vas svega 25 km deli od gotovo netaknute prirode i sveta o kom ste dotad, pogotovu ako ste iz Evrope, mogli da saznate samo čitajući o Zagoru, Teksu Vileru, Doku Holideju... ili gledajući putopise na turističkim kanalima.

SLOBODNO BACITE KARTE: Australija nije tamo gde smo svi mislili!

Najveća fabrika lososa

Indijanska zajednica Metlakatla smeštena je na ostrvu Anet na Aljasci. Iako pripada teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, uživa veliku autonomiju, koja se ogleda u tome što samo pripadnici zajednice mogu da koriste njene prirodne resurse. To znači da jedino stanovnici Metlakatle imaju pravo da pecaju ribu u tom delu Pacifika, ali i da samo oni koriste sve blagodeti voda kojima raspolažu. Ovo je mesto na kom živi narod Simšijan, i to još od 1887. godine, kad ih je anglikanski misionar Vilijam Dankan preselio iz njihove prapostojbine u Britanskoj Kolumbiji. Metlakatla je ubrzo postala prirodni rezervat, a pravo na korišćenje zemlje dato je isključivo doseljenicima.

Svakom posetiocu Metlakatla bi se učinila kao varošica ili selo, što i ne bi bilo daleko od istine, osim što se stanovništvo ne bavi poljoprivredom, već pecanjem i obradom ribe. Od oko 1.500 ljudi, koliko ih tu živi, samo nekolicina radi u pošti, osnovnoj i srednjoj školi i tri prodavnice, od kojih je jedna dobro snabdeven veliki market. Ostali se bave sezonskim poslovima vezanim za ribu, pošto se na teritoriji Metlakatle nalazi jedna od najvećih fabrika za preradu lososa. Tokom godine turista nema u prevelikom broju, jer da biste posetili ovo mesto obilato prirodnim lepotama i tu ostali duže od sedam dana, potrebna vam je dozvola gradonačelnika, na koju se nekad čeka i duže od šest meseci. Uglavnom su posetioci ovog mesta sezonski radnici u fabrici lososa: Amerikanci, Filipinci, Haićani, Evropljani...

Može kocka, ne može alkohol

Na ostrvu je alkohol zabranjen, možete ga popiti samo u Kazinu, i to po ceni od 40 američkih dolara ili za nešto više od 4.000 dinara. Iako su okruženi čistom prirodom i vodom, hrana koju jedu i nije baš najzdravija, jako je ljuta i bogato začinjena. Stanovništvo je veoma ljubazno, svi govore engleski i predstavljaju se kao veoma religiozni, mahom prezbeterijanci. Vole da se kockaju, subotom se većina sjati na tomboli u Kazinu, dosta puše i ne haju baš mnogo za vremenske prilike.

DOVITLJIVI SRBI! Ženili se Slovakinjama da bi došli do radnih dozvola!

Za mene kao kontinentalnu Evropljanku 20 i kusur stepeni Celzijusa, koliko je tokom leta u ovom delu Aljaske, nije neka visoka temperatura, ali za tamošnje stanovništvo to predstavlja tropsku vrelinu. Osim što je prirodni rezervat, Metlakatla je i kišna šuma, pa se već krajem avgusta primećuje da kiša često rominja. Dan je mnogo duži od noći, mada s prestankom leta dan i noć počinju da se izjednačuju. Po priči meštana, snega u Metlakatli nije bilo dve godine i ne nadaju se da će ga uskoro i biti.

Što se tiče zabave, na raspolaganju je Kazino sa fliper-aparatima i "Boys and Girls Club", gde se okupljaju deca sa roditeljima. Muzej posvećen Vilijamu Dankanu uglavnom je zatvoren, otvara se samo ukoliko prethodno najavite posetu. U njemu se mogu videti njegov klavir, odelo i mašina koju mu je poklonio Tomas Edison, kao i fotografije prvih pridošlica Simšijana na ostrvo.

(FOTO) NE, OVO NIJE ŠALA! Najbizarniji zahtev hotelskog gosta svih vremena?

Grad bez kafića

Porodice uglavnom voze džipove, kuće su im prizemne i male, drvene, sa mahom nesređenim dvorištima, jer ih to previše ne zanima. Imaju mnogo dece, koja se po tome što vreme provode igrajući basket na školskom terenu ni po čemu ne razlikuju od dece koja žive u Srbiji. Jedina razlika koja se može primetiti jeste što se oni i na 18 stepeni Celzijusa oblače kao mi na 30, jer, kako sami kažu, njima skoro nikada nije hladno. Kafića nema, pa kad požele malo "ozbiljniju" zabavu, meštani odlaze u Kečiken, u kom se, osim provoda, snabdevaju odećom i obućom i ostalim potrepštinama kojih nemaju u svom mestu. U Domu kulture, nedaleko od same luke, obavljaju svoje tradicionalne ceremonije, igraju i pevaju pesme na simšijanu, jeziku prapostojbine.
 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.