ŠTA SU EMOCIONALNE UCENE? Ako me voliš, uradićeš ono što želim!

Kada su ljudi u nekom konfliktu - kada jedna osoba želi jedno, a druga to ne želi - nakon što je nagovaranje druge strane bilo neuspešno, ljudi primenjuju "emocionalno ucenjivanje". Smisao je da izazivanjem određenog osećanja drugu osobu "dodatno motivišu" da uradi ono što ona inače ne želi

"Koliko sam se samo žrtvovala zbog tebe, a vidi kako mi vraćaš", "Da me stvarno voliš, uradio bi to", "Ako me ostaviš, život za mene više neće imati smisla", "Sve bi ti drugačije, samo da ti je stalo", "Neka, u redu je, sama ću sve rešiti. Ti uživaj. Tako mi i treba kada sam se udala za tebe"... Ove rečenice pripadaju emocionalnim ucenama, a one su ništa drugo do izuzetno snažan oblik manipulacije, kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević. Odaju ih direktna ili indirektna uslovljavanja i pretnje voljene osobe.

- Kada su ljudi u nekom konfliktu - kada jedna osoba želi jedno, a druga to ne želi - nakon što je nagovaranje druge strane bilo neuspešno, ljudi primenjuju "emocionalno ucenjivanje". Smisao je da izazivanjem određenog osećanja drugu osobu "dodatno motivišu" da uradi ono što ona inače ne želi. Na primer, da je zastraše. Tipična rečenica je: "Ako ti ne uradiš to i to, onda ću ja drugima reći to i to o tebi". Mogu da prete i odbacivanjem: "Ako ti to ne, onda više za mene ne postojiš", ili fizičkim nasiljem: "Znači nećeš to da mi učiniš, đubre jedno", ljutito, unoseći se u lice - kaže dr Milivojević.

Druga osećanja koja bi trebalo da drugoga dodatno motivišu da učini nešto protiv svoje volje su osećanje krivice, zahvalnosti, samilosti i sažaljenja, dužnosti i slično.

- Emocionalno ucenjivanje može da bude i svesna manipulacija, kada je drugi svesno i namerno koristi da bi dobio ono što želi, ali može biti i nesvesni pokušaj iznuđivanja. U ovom drugom slučaju osoba koja iznuđuje željenu reakciju drugog to zaista doživljava. Razlog je što se ove strategije delovanja u konfliktu uče u porodicama, u detinjstvu. Recimo, dete koje nije dobilo željenu igračku od roditelja može da misli da su time što su mu odbili njegovu želju odbacili njega kao biće. Tada se dete zaista doživljava nevoljenim i iskreno plače jer ga "mama i tata ne vole". Naravno, ovaj plač je poruka: "Ako me volite, kupite mi igračku jer sam jako nesrećan" - objašnjava naš sagovornik.

Krivica i dužnost

Najteže emocionalne ucene su one u kojima se preti samoubistvom ili nekim drugim samodestruktivnim ili nasilnim činom.

- Na primer, šesnaestogodišnja kćerka koja je navikla da dobije sve što želi, pa kada su joj roditelji zbog toga što više nisu imali para da je "servisiraju" odbili da joj kupe kožnu jaknu, popela se na prozor na četvrtom spratu i rekla: "Zbogom, kada vam je 300 evra važnije od mene". Ili kada jedan partner kaže drugom: "Ako me ostaviš, ja ću se ubiti". U svim ovim slučajevima drugi ljudi preuzimaju odgovornost za postupak osobe, a samim tim i eventualnu krivicu, tako da popuštaju da se ne bi osećali krivim - sugeriše psihoterapeut.

Foto: Shutterstock

Prema njegovim rečima, ne postoji specifičan profil ličnosti koji se koristi ovim manevrima, to može da bude bilo ko ko se nađe u konfliktu.

- Jedni se odlučuju za iznuđivanje reakcije drugog iz pozicije moći, pa se ljute, besne, prete nasiljem, dakle zastrašuju, okrivljuju ili prekidaju kontakt i odbacuju. Drugi to čine iz pozicije nemoći, pa su tužni, jadni, depresivni, ciljaju na sažaljenje, krivicu, dužnost. Ono što ljude razlikuje je to koliko često emocionalno ucenjuju druge. Većina to radi samo povremeno, kada im je naročito stalo do ostvare svoj cilj. Međutim, imate i one koji to čine stalno, koji imaju poziciju da drugi ljudi moraju da rade u njihovom interesu. Oni spadaju u "teške ljude" koji obično zastrašuju i kontrolišu druge, tako da ih drugi izbegavaju. Naročito je teško njihovoj deci, jer ona moraju da im se povinuju praktično u svemu, tako da je poremećen njihov emotivni razvoj - upozorava dr Milivojević.

Za tango je potrebno dvoje

Posledice dugotrajne manipulacije su gubitak identiteta, rađanje samoprezira i odsustvo samopoštovanja. Ipak, stručnjaci upozoravaju da je za ucenu uvek potrebno dvoje, što znači da ona ne može da se odigrava bez pristanka druge strane.

- Osoba koja stalno popušta čim je neko emotivno uceni veruje da je ona odgovorna za to kako se drugi osećaju i šta čine. Drugim rečima, ona preuzima odgovornost, samim tim i krivicu, za emotivna stanja drugih. I zato će ona popuštati čim je drugi "pritisne" na ovaj način. To je inače nešto što se uči u detinjstvu, gde je osoba imala ili roditelja koji ju je emotivno ucenjivao ili je to bio neki član porodice ili najbolja drugarica. To znači da ove mehanizme emotivne ucene, bilo da smo ti koji ucenjuju bilo ti koji su ucenjeni, naučimo u detinjstvu i mladosti, a onda ih nosimo sa sobom u naše odrasle odnose, tražeći komplementarnog partnera - naglašava psihoterapeut i savetuje:

- Kako je glavni princip emocionalne ucene da druga strana poveruje da je ona odgovorna za osećanja ili činjenje prve strane, najvažnije je imati stav da je svako odgovoran za svoje reakcije. U primeru partnera koji ucenjuje samoubistvom u slučaju raskida, osoba treba da zna da je eventualno samoubijanje rezultat činjenja osobe koja se samoubija, a ne nje. Da je onaj koji to čini odgovoran, dakle i kriv za to što čini. Druga strana u tom slučaju može da bude tužna, ali ne i da se oseća krivom. Taj stav mnogima izgleda kao surov, ali to je jedini način da se izađe iz "kandži" emocionalnog ucenjivača.

Foto: Shutterstock

Roditelji i deca

Roditelji često uslovljavaju ljubav, u stilu: "Volim te samo kada si takav i takav (najbolji u školi, poslušan...), a ako nisi takav, onda nisi dobar i ja te ne volim", objašnjava naš sagovornik. Tokom vremena dete usvoji taj stav i samo sebi uslovljava ljubav prema sebi.

- Uslovljavanje roditeljske ljubavi je vaspitni trik koji nije dobar. Kako je deci najvažnije da ih roditelji vole, oni će svašta uraditi da tu ljubav sačuvaju, da ne budu odbačeni i "dati Ciganima". Zato se deca kojima uslovljavaju ljubav jako trude da ispune te uslove. Ali to pravi veliku štetu u njihovom doživljaju vlastite vrednosti, jer počinju da veruju da vrede samo ako ispune uslov, a u protivnom da ne vrede. Najbolji način vaspitanja je takav gde roditelji pokazuju ljubav, ali i disciplinuju i teraju dete da nešto mora, a da nešto ne sme. Ali kada dete odbija da posluša, roditelji ne treba da prete povlačenjem ljubavi, već da prete kaznom kao negativnom posledicom. Poruka treba da bude: "Ja te volim i baš zato ću sada morati da te kaznim kako bi ti nešto naučio za život koji je pred tobom" - poručuje psihoterapeut.