KRENUO JE ZA MNOM U TOALET, A ONDA... KAKO BISTE VI REAGOVALI?! (ANKETA)

Naša čitateljka Milena K. ekskluzivno za naš portal otkriva detalje privatnog života. Prevare, intrige, najdublja intima i zaprepašćujuće obrte koje joj donosi sudbina. Potpuno ogoljena. Do srži. Da se naježite. Njenu priču pratite svake subote na Informer.rs

Završeno je sa mužem, završeno sa Ljubom. Bila je to lepa avantura, ali stvarno mi je posle one scene na Fruškoj gori nekako... Jednostavno ne mogu da nastavim sa njim. 

Nakon svega što se desilo, posvetila sam se poslu. Već nekoliko meseci samo radim. Posao, kuća. Super mi ide, nije da se hvalim, ali dobra sam u svom poslu kada mu se posvetim. Rešila sam nekoliko teških slučajeva pa sam poletela, osećam se moćno, mada malo sam se i umorila.

Pozvana sam kod Radeta na rođendan. To je moj prijatelj sa kojim se ne viđam često (nisam se viđala, uglavnom zato što moj muž nije voleo taj deo mog društva), ali koji pravi super žurke. U pitanju je dnevna varijanta, žurka u njegovom dvorištu, izgleda kao piknik. Uvek sam volela da idem tamo, dobro je zezanje, opušteno društvo i puno smeha. Idem baš zato, da uživam. Od akcije neće biti ništa, tamo dolazi dobro poznata ekipa, dakle, biće baš opušteno.

Bar sam tako mislila.

Dolazim i već se osmehujem, svima je drago što me vide (dugo nisu, neki možda i dve godine). Osećanje je obostrano. Danas će mi biti baš lepo. Stigla je i muzika uživo, ulaze u štimung... Hmmm... danas ću da pijem belo vino. 

Foto: Privatna arhiva

Dok se šalimo, primećujem da dolazi "zvezda" večeri. Haha, a ja mislila da ću to biti ja. Samo mene nisu dugo videli. Međutim, pomenuta "zvezda" je neko dete (kad ja kažem dete, to ne znači da je maloletan, već da izgleda kao da je 2000. godište). Šmekerski uleće, svi ga dočekuju sa osmehom, pozdravlja se sa svima. Klimam glavom, nemam pojma ko je lik. A i ne zanima me. Ionako sedim za drugim stolom.

Kako veče odmiče, primećujem da me "zvezda" gleda. 

- Ma daaaj, dete, nisi normalan - pomislih, a zatim okrenuh glavu.

Ali mali je uporan, ne mogu da okrenem glavu, a da mi ne uhvati pogled. Uh, sad sam već pripita. Nervira me ovaj klinac. Na sve to, primiče mi se moja drugarica Milka i šapuće:

- E, imam ovde nekog kandidata za tebe.

Prevrnula sam očima.

- Ono dete?! 

- Budalo, nije dete, on se zove Uroš i 92. je godište.

Auuuu. Pa ne izgleda mi tako.

Kako god, ne želim da se petljam, posebno ne ovde. Lepo mi je, nisam videla ljude sto godina, ne treba mi to.

Odlazim u kuću u toalet. Vraćam se napolje i shvatam da mi nema torbice. U, f*ck, zaboravila sam je u kući. I prvi i drugi put kada sam ulazila, Uroš me posmatra svojim krupnim okicama. Ima osmeh koji osvaja. Zube kao nacrtane. Crn, baš kao što volim. Sladak je. Užas. Ne gledaj, Milena!

Uzimam torbicu, izlećem iz toaleta, preda mnom je on. Uh, ovo neće da izađe na dobro. Popila sam. Krećem ka vratima, stao je ispred mene. 

- Ne možeš da izađeš. Ja ti ne dam - sve bi bilo lakše kada ne bi imao taj prokleti osmeh koji mami.

- Pusti me, skloni se - molećivim glasom i poslednjim atomom snage se odupirem. Hmmm, ali taaaako me privlači... Neee, ne gledaj!

Krećem ponovo da ga obiđem i otvorim vrata koja vode napolje, on me nabija na zid, glava mi udara u neke slike koje tu vise (Bože, šta će one tu) i počinje da me ljubi. Wow, ovo je došlo neočekivano. Mnogo lepo se ljubi. 

Ipak pokušavam da se oduprem. Jesam li spomenula da mu znam i roditelje? Da su i oni tu, prisutni na rođendanu? Mislim, dugo se nismo videli, znam da imaju dvoje dece, ali nisam znala da su ta deca porasla... Užas.

Sve vreme me drži priljubljenu uza zid. Drži mi ruke. A lepo se ljubi. Nek ide život, mnogo je lep osećaj, deluje nekako vatreno. Prepuštam se njegovim poljupcima. Gura me u sobu. 

- Ama gde ćeš, čoveče, u tuđoj smo kući - pokušavam da se pubunim, dok noge koračaju unazad ka krevetu.

Foto: Privatna arhiva

Pre nego što me baca na krevet, skida sa mene uski kombinezon. Ostajem gola pred njim. Njegova odeća leti na sve strane, a on nastavlja sa ljubljenjem. Ljubi me celu. Ljubi me divlje, ludački, nekontrolisano.

- Čoveče, ovo tako prija, mali uopšte nije mali - mislim i uživam.

To je to. Kraj predigre, željni smo jedno drugog. Ulazi silovito u mene i istovremeno PLJAS! ZAVALIO MI JE ŠAMARČINU!

- Au, jbt - mislim da mi je to prošlo kroz glavu, nisam sigurna, još mi igra pred očima. Zinula sam. Instiktivno sam htela da uzvratim, jedva sam zadržala ruku. Oči su mi se napunile suzama. Ne znam šta se dogodilo. On je još u meni. Gledam u njega kroz maglu, pogledom me ispituje. OVO JE LADNO DEO IGRE?! Nema sam, ne pomeram se.

On ispitivački nastavlja sa dodirima, kretanjem. Polako. Prija mi. Lepo mi je. Sve osim šamara. Mislim, mene niko nikad nije taknuo na taj način. Ni roditelji me nisu tukli. Kome to uopšte može da se dopada?! 

Valjamo se po krevetu, trudim se da zaboravim nemili događaj. Menjamo poze, sada stvarno uživam, mali je mnogo dobar. Svašta ume, svašta zna. Sada sam ja odozgo. Potpuno se osećam dominantno. On me pušta da radim šta želim, trudi se da mi ugodi. Uživam nekoliko trenutaka, a onda je ponovo on gore. Igra bez granica. Ne znam odakle mi ta ideja, ali valjda zaneta vrelom akcijom i njegovim snažnim rukama koje su svuda po meni, njegovim čarobnim osmehom, očima koje sijaju, u jednom trenutku se izmičem i uzvraćam mu šamar, sa petominutnim zakašnjenjem. 

PLJAS, UZVRATIO MI JE, uz pogled "To je samo meni dozvoljeno"! Bezobrazluk!

Uprkos novom šoku, doživljavam vrhunac. Ne znam šta da mislim o celom događaju. Stidim se da priznam sebi da sam uživala. Ali ne u šamarima.

Paradoks.

 

Nastavak životne ispovesti naše čitateljke Milene K. čitajte sledeće subote na portalu Informer.rs.