MOJ MLADI LJUBAVNIK ME JE...

Naša čitateljka Milena K. ekskluzivno za naš portal otkriva detalje privatnog života. Prevare, intrige, najdublja intima i zaprepašćujuće obrte koje joj donosi sudbina. Potpuno ogoljena. Do srži. Da se naježite. Njenu priču pratite svake subote na Informer.rs

Nije mi rekao ni gde me vozi. Beli džip je "leteo" po putu, stigli smo za sat vremena. Toliko sam bila opijena celom akcijom, da nisam ni pratila znake, bila sam kao slepa. Ne toliko od neke prevelike ljubavi, koliko od sreće. Toliko mi je lepo sa ovim malim Urošem... 

Znate ono kad upoznate nekog, smuvate se, pa onda on dosađuje. 

- Hoćemo li ovamo? - vi pitate.

- Jao, tamo je glasna muzika - dobijete odgovor.

- Eeee, a zašto ne idemo tamo? - ponovo vi optimistično.

- Jao, prošli put je bila odvratna hrana - stiže poklapanje sa druge strane.

Uvek sam mrzela takve ljude. Ne volim komplikovano. 

E, pa Uroš je totalna suprotnost. Sa njim je sve jednostavno. On će da se pojavi samo da bi me video na pet minuta, preći će ceo grad. Ili, kada mi nije dobro, boli me stomak, doći će sa punom kesom nekih čajeva, tableta, koje ja ni ne pijem. Ali, ništa mu nije teško. Potpuno je svejedno gde idemo, da li stajemo usput, na kafu, na ručak, sve je stvar dogovora. Ne opterećuje mi mozak, a to je, dragi moji, u današnje vreme... Uhhh... pravo osveženje!

Foto: V. N.

 

Elem, zaustavio se ispred nekog odmarališta usred šume, gde piše nešto... Divčibare... A, ha, sad znam gde smo. 

Izleteli smo iz kola, zgrabili stvari i odlepršali u sobu. Skinuo je sve sa sebe i povukao me u tuš kabinu. Mmm, obožavam kad to radimo dok se voda sliva niz naša tela. Sve se brzo završilo, nije mogao da čeka. Nakon što smo se presvukli, predložio je šetnju. Napolju je još dan.

- Sviđa mi se ovde - rekla sam opijena čistim vazduhom. Bukvalno kao da sam "prodisala".

- Da, vidi kakva priroda, voliš li drveće - rekao je nekako zagonetno.

Kakvo je to pitanje?! 

- Da, volim - odgovorila sam zbunjeno.

- Dođi - poveo me je nekim putićem.

Sledila sam ga bespogovorno. Šta li je sad smislio?! 

Doveo me je do nekog neobičnog drveta koje se granalo u više pravaca. Hmm, razumem, baš je neobično. Mali je rešio da mi pokaže prirodne lepote Divčibara, a ja mislila da me je doveo samo da bi me...

Video je moj začuđeni pogled, prišao i počeo da me ljubi. Zanela sam se toliko da nisam ni primetila da mi podiže haljinu... Kada je pokušao da mi spusti gaćice, zaustavila sam ga i zaprepašćeno pogledala!

- Mala, nema nikog oko nas - rekao je, znajući da me pali kada me on, toliko mlađi od mene, oslovljava sa "mala".

- Ali... - zaustila sam, a on me je naslonio na ono račvasto drvo. Tako je bilo čudno da sam mogla da sednem na njega, čak i da se "zavalim" na neki način.

Foto: Privatna arhiva

Njemu nije trebalo mnogo vremena da se namesti. Raskopčao je farmerke i kliznuo u mene. Drvo se zaljuljalo. Bože, kakav osećaj, uhvatila sam se za deblo iznad svoje glave sa obe ruke, bio mi je potreban oslonac. Od one mrtve tišine u početku, odjednom se oko nas čula rapsodija zvukova. Kako je drvo krenulo da se ljulja, poplašene ptice su se razletele kao da su krenule na jug pre vremena. To njihovo komešanje uzbunilo je ostale životinje, cela šuma počela je da šuška. Ja se inače bojim životinja. Sa Urošem sam zaboravila i najveće strahove.  

U jednom trenutku snažno je izleteo iz mene, a ja sam ga pogledala onim molećivim ženskim pogledom koji kao da govori "Neee, neee prestaj sad".

Pružio mi je ruku, a ja sam pratila sve instrukcije. Zavrteo me je i odjednom sam mu bila okrenuta leđima. Prislonio me je na ono isto drvo, samo što je sada bilo... Gromoglasno sam se nasmejala. Pa ja sam naopačke. Glava mi je gledala u naše noge, presavijena preko drveta imala sam potpuno drugačiju perspektivu. Ovo je definitivno najčudnije mesto na kojem sam to ikada radila!

Bližila sam se vrhuncu... Uzbuđenje+strah da neko ne naiđe (ko će da naiđe, šuma je, tešila sam se) + Uroš koji to taaaako dobro radi... Pašću u nesvest koliko je dobro... 

Odjednom sam otvorila oči, pomislila kako izgleda sa strane ova scena i ... PRASNULA U SMEH! 

- Petre, ime dedino - odzvanjalo mi je u ušima, a pred očima su se ređale scene iz filma "Varljivo leto '68."

- Kako vi zovete drvo? - pitao je Slavko Štimac onu Čehinju dok ju je vodio u šumu.

- Vrba - odgovorila je.

- Pa i jeste vrba - umreću od sećanja na ovaj film.

Ja sam se zacenila, a Uroš se povukao. Njegov ponos je pao. Upropastila sam sve.

Pokušala sam da mu objasnim, ali moje "pile" nije gledalo "Varljivo leto"! LADNO! 

Obrisala sam suze koje su navirale (od smeha, naravno), popravila haljinu i krenula ka odmaralištu. Uroš je ćutao. Pokušala sam da ga uhvatim za ruku, ali izmakao se.

Ehhh, pile moje. Moraš ti još mnogo da učiš.

Sledeće nedelje vas čeka poseban šok iz mog života. Što meni može da se desi, ne može nikom!