ODBILA SAM TROJKU, A ONDA SAM DOBILA PORUKU KOJA LEDI KRV U ŽILAMA! Neko zna šta se dogodilo one MISTERIOZNE NOĆI!

Naša čitateljka Milena K. ekskluzivno za naš portal otkriva detalje privatnog života. Prevare, intrige, najdublja intima i zaprepašćujuće obrte koje joj donosi sudbina. Potpuno ogoljena. Do srži. Da se naježite. Njenu priču pratite svake subote na Informer.rs

Dragi moji, primetila sam da je moj poslednji tekst izazvao burne reakcije. Pisali ste redakciji Informera, a oni su mi preneli, da ima svakakvih komentara. Dok me jedni podržavaju, drugi su u neverici. Zbog takvih, moram da objasnim. Verovali ili ne, ovakvih priča kao što je moja ima svuda oko vas, samo što ljudi kriju i niste svesni šta im se događa. Nemojte se čuditi, neki su komentarisali čak da izmišljam, glupost. Jedva sam smogla snage da ispričam svoj život i to na nagovor ovih divnih novinara Informera, mada mi je i sad pomalo neprijatno. Ipak, ovi vaši komentari motivišu me da idem napred i da ispričam sve, jer treba srušiti neke tabue u našem društvu, treba da znate šta se dešava oko vas. 

Sada da nastavim tamo gde sam stala. Rekla sam vam da sam u zatvoru naišla na cimerke koje su tokom noći imale "akciju", a jedna od njih me je pozvala da im se pridružim. 

Odbila sam. 

Sigurno su mnogi od vas očekivali da ću prihvatiti, s obzirom na moju istoriju i činjenicu da sam već probala nešto slično. Ali jednostavno, nije mi bilo ni do čega. U zatvoru imate samo jednu misao. Osećaj koji ne želite nikada da iskusite, verujte mi. Rešetke. Zabrana kretanja. Rešetke. Zidovi. I to obećanje koje ponavljate u sebi:

- Kada izađem odavde, samo ću da šetam, da budem napolju, na otvorenom. Ima da hodam tako, hodam... Neću da stajem. Da gledam ljude dok slobodno koračam ulicom u pravcu za nigde... - vrzmalo mi se po glavi 24/7.

Nego, dakle, odbila sam cimerke i pokvarila im zabavu. Posle toga nisu nastavile, samo su legle i zaspale. A ja sam zaspala pred svitanje. Jedva su me probudili u šest za prebrojavanje. U zatvoru je vojnički režim. Nema spavanja, ustaje se kad ti kažu, leže isto tako, kad ugase svetlo u devet. Uglavnom, oko devet su mi saopštili lepu vest, imam posetu. Jao, mora da je Marko, kolega koji će da me izvadi odavde, u to sam sigurna. Nisam mogla da dočekam da ga vidim. 

Foto: Privatna arhiva

O procedurama da vam ne pričam. Pre nego što odete da vidite ko vam je došao u posetu, prođete kontrolu kao da ste terorista, skinu vas skroz, detaljno pregledaju, a onda daju uniformu za posete. Sve svoje stvari ostavite u posebnu korpu, za slučaj da ste poneli neki papirić ili nešto da doturite onome ko vam je došao u posetu. 

- Mareeeeee - oduševljeno sam poskočila ka njemu, ali policajka me je upozorila da moram da se odvojim. Nema fizičkih kontakata. Ipak, to mi nije pokvarilo raspoloženje. Sve će biti u redu sad kad je Marko došao.

- Ludo jedna, šta ćeš ovde - sa osmehom me je pitao.

Krenula sam ispočetka, bar onoga čega se sećam. Sve sam mu ispričala. Znam kako to ide, znam u kakvoj sam situaciji, ali Mare je najbolji. Posle mene. :)

Mirno je sve saslušao i rekao da će sve proveriti i okrenuti nekoliko brojeva. Znala sam šta to znači. Mare ima veze koje ja nikada nisam uspela da ostvarim, on je dobar sa moćnim ljudima. 

Nekoliko dana kasnije, zvali su me da se spremim. Nisu mi rekli šta se dešava, nisam ni imala šta da spremam, s obzirom na to da sam došla samo u svojoj odeći koju su mi oduzeli na ulasku. Dali su mi je i rekli da izlazim. Marko me je čekao iza teških metalnih vrata. Zagrlila sam ga kao da ga prvi put u životu vidim.

On me je držao čvrsto, osetila sam se tako sigurno. Pitala sam ga kako, šta se desilo, ali on mi je samo rukom pokazao da ćutim, posle ćemo o tome. Sada idem da vidim moju Hanu, jedva čekam.

Foto: Privatna arhiva

Milion pitanja i potpitanja kod mojih roditelja ostala su bez odgovora. Prosto, ne mogu sada o tome. Drago mi je što ih vidim, zašto odmah moraju da me napadaju čim vide da je sve u redu?! Bila sam kod mojih dok Hana nije zaspala, oni je ujutru vode u školu, a ja moram ceo dan da provedem u kancelariji. Moji su se brinuli, gle čuda, kako ću sama da spavam u stanu?! Pobogu, ljudi, spavala sam u zatvoru, za mene sad nema straha ni od čega. 

Nakon što sam se treći put danas okupala, skuvala sam kafu, a potom sipala čašu vina. Zavalila sam se u fotelju i prebacivala programe na tv, iako nisam ništa gledala. Stigla mi je poruka.

- Kako je bilo u zatvoru?! - ostala sam zatečena. Neko me zeza sa nepoznatog broja.

- Hej, super, kako si ti - odgovorila sam kao šaljivo dajući do znanja da na provokacije ne reagujem. 

- Kako izgleda kad te osude za zločin koji nisi počinila? Smešno, ha? - zaledila sam se. Ova osoba ZNA šta se desilo ONE NOĆI!!!

Da li je realno?!