UPOZNALA SAM MAFIJAŠA, SRCE MI SE SKAMENILO, A ONDA SMO SE... Bilo je pitanje života ili smrti! Potez koji je promenio sve!

Naša čitateljka Milena K. ekskluzivno za naš portal otkriva detalje privatnog života. Prevare, intrige, najdublja intima i zaprepašćujuće obrte koje joj donosi sudbina. Potpuno ogoljena. Do srži. Da se naježite. Njenu priču pratite svake subote na Informer.rs

Joj, dragi moji, kad se setim kako mi je bilo posle Nikolinog ubistva i zatvora. Kad se samo setim drame i brige za moje dete, roditelje... Da vam nastavim priču od prošle subote.

Dojurila sam do mojih roditelja samo da vidim Hanu. Spavala je dok sam stigla, a moj kolega Marko me je uverio da je bezbednija ako nije pored mene. U pravu je. 

Dok me je vozio kući, Marko me je hrabrio. Baš se potrudio oko mene poslednjih dana. Objašnjavao mi je kako sam ja jaka, kako ne poznaje osobu koja je psihički stabilnija od mene (eh, da on zna kakvo je ludilo u mojoj glavi)... Dok mi je objašnjavao, uhvatio me je za ruku. Iako mi nije bilo do toga, u trenutku mi je uprkos svoj muci palo na pamet: "Čoveče, od kad ja nisam vodila ljubav"?!

Marko me je dovezao do stana i uprkos što ga nisam pozvala, pošao je sa mnom do gore. Naravno, Mare se brine. Ušao je, popili smo kafu, a ne pre nego što je proverio sva vrata, prozore... Da bude siguran da sam zablindirana.

Pitao je da li treba da ostane sa mnom, pretpostavljajući da me je strah. Iskreno, jesam se plašila, ali želim da budem sama. Moram da razmislim kako da izađem iz ovog haosa. Ovo mora da se reši.

Vagala sam opcije. Šta ja sad mogu da uradim. Dakle, lokalni krimos mi je poslao poruku o Nikolinom ubistvu, dečku sa kojim sam bila na jednom dejtu i čijeg se kraja ne sećam. Posle toga policija je privela krimosa, ali nije imala osnova da ga zadrži. Sve što znam je da je Nikola dugovao krimosu pare, a nije ih vratio jer je u međuvremenu ubijen. Krimos ga nije ubio, nisam ni ja, ali... Krimos misli nekako, ne znam kako, da su te pare kod mene. Misli da sam nekako umešana. Ali u poruci mi je napisao: "Kako izgleda kad te optuže za zločin koji NISI počinila"?! Dakle, zna da nisam, a misli da su pare kod mene. Opšte ludilo!

Suočavanje sa problemom

Kako god okrenem, dolazim na isto i jedino rešenje, ja moram da se suočim sa njim! Sa krimosem, ne mogu da mu otkrivam ime. Ajde neka bude samo N. Dakle, N je čovek pola Srbin, pola musliman. Ima svašta, besna kola, gliser, splav i ko zna šta sve još. Svi ga znaju i sa svima je dobar. Izgleda samo još mene nije upoznao. 

To je to. Sutra ću ga upoznati. Legla sam u krevet odlučna da rešim to i objasnim mu sve.

Konačno sam se naspavala, prvo veče nakon duže vremena. Ustala sam, okupala se, sredila i uputila ka Savi. Idem na njegov splav. Sigurno je tamo. Dok sam skretala ka objektu, nisam mogla, a da se ne divim. Čoveče, kako žive ljudi koji imaju para. Ovome je teško odoleti.

Parkiram. U trenutku zastajem i razmišljam da li sam normalna. Došla sam potpuno sama kod čoveka koji može da učini da nestanem. Hoću ja kao da se objašnjavam nešto. Sedim za volanom, splav je iza mene. Da li da se ipak vratim kući?! 

- Kuc kuc - na prozor! Srce mi je sišlo u pete.

Okrećem se, a pored mog prozora stoji on, videla sam ga nekoliko puta u prolazu, nikad ovako izbliza, obično je bio u automobilu. Oooogroman čovek! Dva metra, možda i više i 130 kg recimo. 

Au, Milena.

Foto: Privatna arhiva

Šta sad?

Otvaram prozor i čujem duboko "Dobar dan". Kulturan neki mafijaš.

Sabrala sam se i rekla donekle i samouvereno "Dobar dan".

- Ja sam... - počela sam, ali on me je prekinuo.

- Znam ko si. Izvoli, da popijemo sokić - rekao je donekle prijatno N.

A onda scena u kojoj ja zatvaram prozor automobila i zaključavam ga?! Haha, i sada mi je smešno. Kao da neko sme da pipne nešto sa njegovog parkinga. I, kao da bi neko dirnuo moj automobil pored njegovog voznog parka, žutog ferarija i nekog nabudženog džipa, motora, kvada i svega što je stajalo pored moje "mašine".

U svakom slučaju sam nastavila mostićem do splava. Ima kamere, naravno, tako je i video da sam stigla. 

Foto: Privatna arhiva

Dva sokića

Za nekoga za koga sam se plašila da će da mi naudi, ovaj čovek poprilično se fino ponaša. Pitao je koji sok pijem, pa sipao i sebi, kao i meni, sok od jagode. Sedim na splavu od ko za koliko stotina hiljada evra, gledam u Savu i pijem sokić od jagode sa mafijašem. Ovo nisam očekivala. Ali, vreme je da pređemo na stvar.

- Znaš zašto sam došla - izgovorila sam i zapitala se da li bi trebalo da mu persiram, mada je malo stariji od mene. 

- Ne znam. Reci mi - odgovorio je i prostrelio me zelenim očima.

- Ne pravi se lud... Nikola, čovek koji ti je dugovao pare, a mene pokrao, pronađen je mrtav... - nastavila sam, a N je složio neku iznenađenu facu. Daj, koga ti foliraš, pomislila sam.

- Pokrao te je?! - a, ha, to nije znao. Zar postoji nešto da ovaj čovek ne zna?!

- Napio ili drogirao, pokrao, ko zna šta sve... - počela sam da objašnjavam čega se sećam.

Ispričala sam mu sve što znam. Za divno čudo, ovaj muškarac preda mnom na mene deluje umirujuće. Znam da zvuči čudno, ali nekako mu verujem. Kada sam završila, iznenadio me je odgovorom.

- Nisam znao da je tako. Mislio sam da su pare... Nebitno, verujem ti. Imaš petlju, sviđaš mi se. Pomoći ću ti.

Foto: Pixabay

Ovo je moj čamac

Ovo zaista nisam očekivala. Zahvalila sam mu i pomislila da krenem, ali on je insistirao da mi pokaže splav, primetio je moj iznenađeni pogled. Proveo me je tako kulturno kroz sve sobe, bila sam ubeđena da će da me startuje, ne zato što sam ja to želela, nego zato što je on muško, mafijaš, navikao da sve ima, a ja sam se baš sredila za ovaj susret. Međutim, nije me ni takao. 

Kulturno me je na kraju doveo do glisera i pokazao mi unutrašnjost. Sada će možda neki reći da "gliser" nema unutrašnjost, tj. možda ima dole neku kabinu, a da je ovo jahta. Ne znam šta je, on ga zove "čamac"! A "čamac" ima dve sobe, kuhinju, kupatilo... Perverzija. Osetila sam se kao na filmu.

Pitao je da se provozamo. U trenutku mi je prošlo kroz glavu da hoće da nahrani ribe sa mnom, mislim, šta hoće ovaj čovek od mene?! Naravno, u skladu sa mojim životom poslednjih meseci... Pristala sam!

Vozio me je do Ostružničkog mosta, pokazivao mi uvale, tuđe splavove. Objašnjavao kako se vozi... Niti me je gurnuo u vodu, niti me je startovao. Prosto, provozao me. U jednom trenutku gledam u njega i setim se čuvene scene iz filma "Ni na nebu ni na zemlji", ne znam da li se tako zove film, ali tako se zove Bajagina pesma iz tog filma. Znate ono, Bojana Maljević i Svetozar Cvetković, u najboljim godinama.

- Jesi se vozila nekad gliserom? - on pita. 

- Nisam - odgovara ona, onako mlada i lepa.

- A je l' ti ono dečko? 

- Što, jesi ti malo ljubomoran? 

- A je l' bi volela da sam... ljubomoran? - on izgovara dok mu se niz usne cedi baš sokić, samo od višnje.

- Pa možda bih i volela - kaže ona i kreće pesma. 

Oduvek sam se ložila na tu scenu.

E, sada ja u sličnoj, on me gleda, upija pogledom, ne dodiruje, ne komentariše ništa što bi moglo da zvuči kao muvanje. 

Vraćamo se, treba mi pomoć da izađem sa "čamca". Dodaje mi ruku. Ja sam u štiklama pa ne mogu baš da preskočim ogradu kao on i da bezbedno doskočim. Kaže da se uhvatim za njegovu ruku i skočim, uhvatiće me. Ja ne smem.

- Veruj mi, slobodno - izgovara i gleda me tako da bih mu život poverila.

Skačem, on me hvata i spušta na splav. Dotakao me je, ali samo u svrhu bezbednog "prizemljenja". 

Opraštamo se nakon toga, prati me do automobila. Na kraju mu pružam ruku, kao i on meni. Ranije smo razmenili brojeve i dogovorili se da se vidimo opet zbog "slučaja Nikola". 

Odlazim.

Čoveče, kakav susret. Ne znam šta da mislim.

 

Toliko od mene danas, a sve ranije delove moje priče pročitajte klikom na link Milena K.