Ispravka: NASA nije priznala “zaprašivanje” iz vazduha

Na našem portalu objavjen je tekst u kom se navodi da je naučnik iz NASA priznao da je njegova agencija stavljala litijum u raketne izduvne gasove, koji je zatim rasut kroz atmosferu. Analizom raskrinkavanje.ba utvđeno je da NASA nije priznala “zaprašivanje” iz vazduha i tekst je ocenjen kao prenošenje netačnih informacija i teorija zavere.

Tekst je nastao nakon što je The Waking Times preneo da je naučnik iz NASA priznao da je njegova agencija stavljala litijum u raketne izduvne gasove, koji je zatim rasut kroz atmosferu. Štaviše, rasipanje litijuma se odvija od 1970. godine, priznaje navodno naučnik Roland na snimku, koji je zapravo snimljeni telefonski poziv, navedeno je u spornom tekstu.

U članku je kao dokaz tvrdnji o "zaprašivanju" iz vazduha predstavljen snimak telefonskog razgovora nepoznate žene i muškarca za koga se u članku navodi da je naučnik NASA-e. Ne precizira se o kakvoj upotrebi litijuma on govori, već se samo prenosi da je rekao da litijum ne šteti okruženju, odnosno životnoj sredini. Pritom se izražava sumnja prema ovom argumentu i ističe da je litijum psihijatrijski lek.

U tekstu je takođe preneto i NASA-ino objašnjenje da se rasipanje litijuma vrši u cilju proučavanja kretanja vetra u gornjim slojevima atmosfere. Ponavljanjem tvrdnji da ni lekari ne znaju koje doze litijuma kao leka su odgovarajuće, implicira se da je njegova upotreba štetna za ljude. Pritom se i u prvobitnom tekstu insinuira da NASA izbegava diskusije o "tragovima hemikalija", odnosno o "chemtrailsima". 

U istom tekstu je objavljeno i da je Roland, u svom snimljenom razgovoru, obećao da će odgovoriti na konkretna pitanja ako bude dobio mejl. On je takođe rekao da je svemirska agencija pozdravila takve upite javnosti, jer je informisanje ljudi osnovna misija NASA.

Objavljeno je i da je vlada SAD-a u stanju da distribuira termite aerosolnog litijuma preko hemijskih tragova što navodno dokazuje javni dokument – Kod 840 RMMO iz Valopsove Kancelarije za upravljanje misijama.

Tvrdnje  o “zaprašivanju iz vazduha” iznesene u našem prvobitnom članku uklapaju se u popularnu teoriju zavere o “chemtrailsima” (skraćeno od “chemical trails” – hemijski tragovi) prema kojoj su tragovi koji na nebu ostaju iza aviona zapravo hemikalije kojima se “zaprašuje” stanovništvo. Kako je raskrinkavanje.ba pisalo u brojnim analizama, takvo zaprašivanje iz vazduha ne postoji.

U tekstu je bio objavljen i snimak telefonskog razgovora na osnovu kog su nastale tvrdnje o raspršivanju litijuma. On je na You Tubeu objavljen u julu 2013. godine. U objavi je navedeno da je muškarac čiji se glas čuje na snimku Douglas Rowland iz NASA-e, a iz opisa se može zaključiti i da se ženska osoba koja ga je kontaktirala zove “Sue”. 

Ona je Rowlanda pozvala nakon što je, kako kaže, saznala da je litijum “raspršen” prilikom lansiranja rakete. Na njena pitanja zašto je litijum korićen, Rowland strpljivo odgovara pokušavajući da joj objasni svrhu upotrebe litijuma u navedenom slučaju. Između ostalog, on kaže da se litijum koristi u proučavanjima kretanja vetra u gornjim slojevima atmosfere i da njegova upotreba u ovom slučaju nije štetna za zdravlje.    

Rowland: Postoji mnogo razloga zašto to radimo, jer ne razumemo kako se vetar u gornjim slojevima atmosfere kreće. "Chemtrailsi”… Postoje različite vrste “chemtrailsa”. Različiti tragovi noću. Tokom dana koristimo drugačije tragove. Njih vetar raznosi. Sjaje ili sami ili od raspršene sunčeve svetlosti. Slikamo ih i vidimo kako se trag vetra kreće. To je isto kao da slikate kondenzacijske tragove aviona. Mogli biste to iskoristiti da vidite kako vetar duva. Ovo je mnogo veća visina, pa koristimo ove hemijske tragove.

Jasno je da Rowland ne kaže “chemtrailsi” za tragove aviona koji, prema teoretičarima zavere, sadrže hemikalije kojima se zaprašuje stanovništvo. 

Rowland na snimku kaže i da će vrlo rado odgovoriti na sva dodatna pitanja budući da je cilj agencije da javnost bude tačno informisana o razlozima i načinima upotrebe litijuma u proučavanjima atmosfere. Tokom telefonskog razgovara on ni u jednom trenutku nije rekao ništa što bi se moglo protumačiti kao priznanje “zaprašivanja” iz vazduha.

O neutemeljenosti tvrdnji koje smo objavili da je naučnik NASA-e priznao “zaprašivanje” litijumom pisale su platforme Snopes i Fact check. Snopes u svojoj analizi navodi da Rowland nije otkrio ništa što nije bilo već poznato. Ova platforma poziva se na NASA-ina dostupna objašnjenja svrhe korištenja litijuma prilikom lansiranja raketa, od kojih je jedno objavljeno čak 1958. godine. Slična saopštenja NASA-a je izdala u julu 2011. godine te u januaru 2013. 

Saopštenje iz 2013. godine govori o testiranju različitih metoda za stvaranje litijumske pare i najavljuje dvije misije NASA-e koje će, kako je navedeno, koristiti litijumske tragove s ciljem posmatranja događaja u svemiru. Navedeno je i da sagorevanje litijuma prilikom testiranja nije predstavljalo nikakvu opasnost za građane. 

Keith Koehler iz NASA-e objasnio je za Snopes zašto su tragovi pare neophodni prilikom ovakvih istraživanja.

Koriste se za merenje atmosferskih vetrova i/ili kretanje jona u gornjim slojevima atmosfere i jonosfere, obično između 50 i 248 milja visine (komercijalni avioni lete na oko šest milja visine). Para se oslobađa duž dela putanje rakete. Mala količina pare tada je vidljiva sa zemlje. Prateći njihovo kretanje direktno kamerama na zemlji (ili u avionu), ovi tragovi omogućavaju direktno posmatranje kretanja u gornjim slojevima atmosfere ili jonosfere.

Koehler je za Fact Check rekao i da je količina metalnih materijala koji se koriste u ovim istraživanjima izuzetno mala u poređenju s količinom materijala koji svakodnevno ulazi u Zemljinu atmosferu iz meteora. Čak i ako bi male količine iz tragova pare došle do tla, one bi, kako je rekao, bile zanemarive.

Thomas P. Ackerman, direktor Instituta za proučavanje atmosfere i okeana na Univerzitetu u Washingtonu, rekao je za ovu platformu da ideja o prskanju ljudi materijalom iz jonosfere nije ostvariva s obzirom na udaljenost jonosfere i njene uslove. Dodao je da je malo verovatno da hemikalije raspršene na toj visini stignu do površine Zemlje.

Jonosfera je, kako je rekao, “neprijateljsko okruženje u smislu da se materijal koji tamo stavite nađe na udaru ovih visokoenergetskih čestica u sunčevom spektru”. Atmosferska kretanja proširila bi materijal širom sveta, razredila ga i učinila nedelotvornim.

Litijum se zaista koristi za lečenje poremećaja raspoloženja kao što su manija, depresija i bipolarni poremećaj. Kako je objašnjeno na web stranici britanske nacionalne zdravstvene službe, dve vrste litijuma upotrebljavaju se u medicinske svrhe – litijum karbonat (u obliku tablete) i litijum citrat (u obliku tečnosti). Doze se razlikuju od osobe do osobe i zavise od dobi pacijenta/ice, od čega se leči, kao i od vrste litijuma. 

Činjenica da se preporučena doza razlikuje od osobe do osobe, međutim, ne znači da lekari ne razumeju “kako litijum radi” i kolika bi trebala da bude odgovarajuća doza. 

Dakle, tvrdnje da će ljudi iz vazduha udahnuti količinu litijuma koja bi mogla da “utiče na svest” besmislene su s obzirom na način upotrebe litijuma u medicinske svrhe i na visinu na kojoj je litijum raspršen te na činjenicu da male količine eventualno mogu stići do tla. 

Aerosolne vakcine i prskanje iz vazduha
 

U analiziranom člankom  manipulativno se i netačno govori o upotrebi aerosolnih vakcina. Tako se tvrdi da se pokušalo “prskanjem populacije vakcinama bez njihovog znanja ili odobrenja”. 

Osim litijuma koji menja svest, drugi su pokušavali sa aerosolnim vakcinama – prskanjem populacije vakcinama bez njihovog znanja ili odbrenja – kako navodi ova studija. Nekoliko hiljada ljudi su “dugi niz godina“ vakcinisani ovim vakcinama u Rusiji sa “razblaženim osobinama protiv mnogih bolesti.“ Isto tako, bilo je iscpnih oglednih polja u Južnoj Americi korišćenjem razblaženih vakcina protiv malih boginja, koji su prijavljeni kao uspešni. Dobri rezultati su takođe prijavljeni i za aerosolnu vakcinu protiv gripa A, prvobitno je objavljeno na našem portalu.

Iako u člancima nije navedeno o kojoj je studiji reč, pretragom ključnih reči utvrdili smo da se članak poziva na studiju “Izvodljivost vakcinacije aerosolom” iz 2003. godine, čiji su autori Yehudah Roth, Jerry S. Chapnik i Philip Cole. Rečenice iz analiziranih članaka u kojima se pominje upotreba aerosolnih vakcina u Rusiji i Južnoj Americi preuzete su iz abstrakta ove studije. Ipak, nikakvo se “prskanje” populacije vakcinama bez njihovog znanja ili odobrenja u studiji ne pominje. 

“Vakcinacija zaprašivanjem” ne postoji niti je takav način primene vakcina uopšte moguć, baš kao što nije moguće “menjati svest litijumom iz vazduha”. Reč je o pogrešnom predstavljanju primjene aerosolnih vakcina.

Sličnim tvrdnjama bavio se i AAP FactCheck u analizi iz juna 2022. godine. Ova platforma navodi da se aerosolne vakcine ne daju na opisani način. 

Aerosolne vakcine postoje, ali se uzimaju udisanjem supstance kroz nos. Ne prskaju se iz aviona koji je dostigao visinu letenja.

Michelle McIntosh, ekspert za unos lekova na Univerzitetu Monash, koja je radila na projektima utvrđivanja upotrebljivosti aerosolnih vakcina, kaže da “nije upoznata ni sa kakvim programima vakcinacije u kojima se avion koristi za izbacivanje aerosoliziranog praha namenjenog za vakcinaciju ljudi putem inhalacije”.

Profesorica McIntosh rekla je za AAP FactCheck da masovna aerosolna vakcinacija avionom nije “izvodljiva niti razumna”.

“Važna stvar u programima vakcinacije jeste da se osigura da svaki/a pacijent/ica dobije ispravnu dozu, što se ne može postići posipanjem vakcinom u prahu iz vazduha“, rekla je ona u e-mailu.

Izvnjivamo se čitaocima zbog prenošenja netačnih informacija.