PISMENI JEDNOG DEČAKA RASPLAKAO SVE! Sramota me da pitam profesore da ponove, nikad ne izlazim na veliki odmor, ipak...

Pismeni zadatak srednjoškolca sa Daunovim sindromom dirnuo je svakoga ko ga je pročitao

Dominik ima Daunov sindrom i na pisanom zadatku sa temom "Život kao tkivo moje priče" opisao je izazove i iskušenja sa kojima se svakodnevno suočava. Zadatak je objavilo Udruženje za Daunov sindrom Zagreb u koje Dominik redovno dolazi. Objava je do sada sakupila 1.500 lajkova i više od 400 deljenja na Fejsbuku.

"Ovo je nešto divno i trebalo bi da ga čitaju i deca u drugim školama", "Nešto naljepše što sam pročitala. Sva mudrost života u Dominikovim rečima: važnost prijateljstva, znanja, saosećanja...", "Predivna čista duša od koje možemo svi mnogo da naučimo", samo su neki od komentara.

Dominikov pismeni zadatak prenosimo u u celosti:

Rođen sam sa jednim viškom hromozoma. To znači da imam Daunov sindrom i da sam malo drugačiji od drugih. Mnoge stvari su mi teže nego ostalima. Moram više da radim i za neke stvari mi je potrebna pomoć.

Imam asistentkinju koja mi pomaže u školi i kući. Sa njom učim i pišem domaće zadatke. Ona mi olakša teške stvari. Mama kaže da imam dobro pamćenje i da mogu mnogo toga da zapamtim. Ne znam da računam napamet pa mi je matematika teška. Teško mi je da se penjem uz stepenice pa skoro nikad ne izlazim kad je veliki odmor. Ponekad profesori pričaju puno i brzo pa ne razumem šta su me pitali, iako znam odgovor.

Nevia uvek kaže da tražim od njih da ponove, ali ponekad me je sramota pa to ne uradim. Ne mogu da napravim zvezdu na fizičkom, teško mi je da igram fudbal i košarku kada igramo pravu utakmicu. Sve se dešava veoma brzo i ne mogu brzo da pređem od jednog koša ili gola na drugi. Drugovi iz razreda usporavaju igru zbog mene da bih postigao koš ili gol.

 

 

Često idem u udruženje ljudi sa Daunovim sindromom. Tamo sam sreo neke druge 'daunovce'. Jedan od njih je x. On ne ume da priča. Njemu je mnogo teže nego meni. Kad hoću da jedem, kažem mami, a x to ne može da kaže. Ne ide u školu zbog toga i to je loše jer škola pomaže ljudima da budu pametni i tamo upoznaš svoje prijatelje.

Iako mi je ponekad teško, svejedno volim svoj Daunov sindrom. Takav sam se rodio i takav sam ceo život. Imam sreće što imam dobre ljude oko sebe, prijatelje, porodicu i asistentkinju.